Филозофски факултет / Faculty of Philosophy
Трајни URI за ову колекцију
Потражи
Недавне прослеђене ставке
1 - 5 од 7
-
СтавкаОднос поетике романа и критичких есеја Вирџиније Вулф/(Универзитет у Источном Сарајеву, Филозофски факултет Пале, 2025)Предмет истраживања овог рада односи се на успостављање везе између поетике романа и критичких есеја Вирџиније Вулф, кроз детаљну анализу релевантног корпуса. Корпус при изради ове докторске дисертације чине одабрани дужи есеји: Господин Бенет и госпођа Браун (Mr Bennet and Mrs Brown, 1924), Сопствена соба (The Room of One's Own, 1929) и Три гвинеје (Three Guineas, 1938), есеји сакупљени у књигама Обична читатељка, I књига (Common Reader, 1925), од којих је најутицајнији есеј Модерна проза (Modern Fiction, 1919), и Обична читатељка, II књигa (Second Common Reader, 1932), као и романи: Излет на пучину (The Voyage Out, 1915), Јаковљева соба (Jacob's Room, 1922), Госпођа Даловеј (Mrs Dalloway, 1925), Ка светионику (To the Lighthouse, 1927), Орландо (Orlando, 1928) и Таласи (The Waves, 1931). Основне хипотезе рада базиране су на претпоставкама да се кључни концепти донесени у есејима Вирџиније Вулф рефлектују у умјетничком проседеу њених романа; да ставови изнесени у есејима дају кључ за интерпретацију њених властитих романа, те дјела њених претходника и савременика; такође, концепти дати у есејима у великој мјери одређују књижевни правац модернизам, што се показује у критичком сагледавању модернистичког стваралаштва. Уопште када је ријеч о методолошком приступу, ова дисертација се ослања на принципе новог историзма и плуралистичке културолошке анализе. Анализа везе између поетике романа и критичких есеја Вирџиније Вулф допринијеће бољем разумијевању њеног стваралаштва, енглеске књижевности двадесетог вијека, као и књижевности настале неколико вијекова уназад, а која је скицирана у самим есејима./
-
СтавкаБиблијски мотиви у делу Григорија Божовића(Универзитет у Источном Сарајеву, Филозофски факултет Пале, 2024)У докторској дисертацији Библијски мотиви у делу Григорија Божовића је на примеру путописа и приповедака Григорија Божовића (1880‒1945) уочена транспозиција библијских, односно хришћанских мотива у књижевно дело. Хришћанске вредности уткане су у патријархални морал који је уобличио начин живота српског православног национа, те је као такав регулисао све области духовног и световног живота. Након Увода (1) у тематски оквир, кроз девет поглавља: Теопоетика (2), Књижевноисторијски контекст Божовићевог стваралаштва (3), Живот и дело Григорија Божовића (4), Свештена саборност (5), Борба непрестана (6), Време је да се служи Господу (7), Искушење и покајање (8) и Духовно збрано у расутом (9), приказан је контекст пишчевог живота и рада. Уочени су, груписани и анализирани библијски мотиви у приповедној и путописној прози. Рад се завршава поглављима: Закључак (10) и Извори и литература (11). У раду је тумачен пишчев доживљај православља, патријархалне породице, слободе, ратног етоса, жртве, страдања и покајања, чије су вредности из Библије, преко православног богослужења и народног предања, преточене у књижевноуметнички свет Божовићевих јунака. Приповетке и путописи су у оквиру насловљених поглавља груписани на основу доминирајућег мотива. Није било могуће прецизно разграничити библијске мотиве јер су они међусобно испреплетани и неодвојиво уткани у живо ткиво Божовићевог стваралаштва. Хришћанска етика у Божовићевом делу је у нераскидивој спрези са осећањем националне припадности, али писац у делу испољава изразито поштовање према врлинама припадника других вера и нација. У раду је истакнута подударност елемената из света књижевног дела са подацима из пишчеве биографије, што је допринело томе да писац у свом књижевном делу уметнички обликује основна начела православне вере.
-
СтавкаГлаголи говорења и мишљења у публицистичком стилу руског и српског језика(Универзитет у Источном Сарајеву, Филозофски факултет Пале, 2024)
-
СтавкаТуђи говор у енглеско-српским преводима/(Универзитет у Источном Сарајеву, Филозофски факултет Пале, 2023)Предмет ове докторске дисертације, и, сходно томе, центар њеног истраживања јесте обликовање феномена туђег говора унутар романа Вирџиније Вулф: Госпођа Даловеј и Ка светионику, Харпер Ли: Убити птицу ругалицу и Иди постави стражара, Тонија Парсонса: Човек и дечак и Одласци и Казуа Ишигура Остаци дана. У најширем смислу, ријеч је о контрастивном аналитичком приступу одабраној грађи, у оквиру кога се комбинују микролингвистички и макролингвистички приступ, да би се сагледао феномен обликовања туђег говора у два језика – енглеском и српском. С тим у вези, неопходно је било да се користе методе, домети и литература лингвистичких и наратолошких метода, како би се што прецизније препознала и потом описала за анализу најзначајнија мјеста унутар поредбене интерлингвалне конструкције. У уводном и завршном поглављу дисертације, као и у уводним параграфима сваког поглавља понаособ, настојали смо да се позабавимо прво теоријским утемељењем проблема и начинима на који ће се он рјешавати, а онда и у озбиљнијој мјери, анализом примјера у српском и енглеском језику који се доносе напоредо. На тим мјестима, поред примарно лингвистичких, нарочито долазе до изражаја методе проучавања науке о књижевности. Стога се врло често служимо и оном терминологијом која је карактеристична за наратологију (приповједач, приповједна инстанца, фокализација, категорија наративног гласа, итд.). С тим у вези, анализа је указала на неслагања у семантичком смислу између изворника на енглеском језику и превода на српском. Њима је посвећена нарочита пажња са аспекта формалне језичко-стилске анализе, колико и са тачке гледишта теорија приповиједања. Ова теза покушала је на неколиким примјерима да да одговор на питања да ли је превод могуће „побољшати“, или је он, према ријечима Умберта Ека, „умјетност неуспјеха“. На широком и врло шареноликом опусу четири модерна аутора која пишу на енглеском језику (од којих су троје и наши савременици), ова дисертација је настојала да понуди одговоре на практична питања како се туђи говор понаша најприје у изворнику, а затим и у преводу. Зато је најприје било потребно и установити како се његови структурни чиниоци (поставка реченице, глаголи, замјенице, интерпункција, итд.) понашају у првом, па затим и у другом језику. Одмах се дошло до закључка да индивидуалне приповједне поетике у највећој могућој мјери диференцирају однос према туђем говору, форсирајући код различитих аутора, избором начина на који се наратор поставља, одређени тип обликовања туђе ријечи. Фрагментарни цитати, слободни (не)управни говори, случајеви гдје је готово немогуће разлучити коме говор припада – доминираће у приповиједању Вирџиније Вулф, док ће удио „чистих“ реченица управног говора бити претежнији код Парсонса и Харпер Ли, што се, са тачке теорија о модерности и постмодерности нарације посредоване доминацијом хибридних конструкција, показује као помало парадоксална појава. Стилогени ефекти различитих типова транспозиције говора другог гласа у нарацији тако ће кроз анализу (а ослањајући се највише на Ковачевића, Бахтина и Принса), бити доведени до закључка конструисаног од уједињених лингвистичких, стилистичких и наратолошких перспектива: да се наиме кроз анализу туђег говора најбоље и с минимумом могућности за грешку види тип приповједног дискурса самог.
-
СтавкаАнализа негативног трансфера са матерњег на кинески језик у писаној продукцији србофоних студената/(Универзитет у Источном Сарајеву, Филозофски факултет Пале, 2023)Предмет овог истраживања је сфера утицаја српског као матерњег језика (Ј1) у процесу учења кинеског језика (циљног језика), манифестованог у писаној продукцији студената основних студија двојног студијског програма Кинеског и енглеског језика и књижевности на Филозофском факултету Универзитета у Источном Сарајеву. Резултати анализе требало би да служе као својеврстан оријентир за будуће наставнике који раде са србофоним ученицима, али и као приручник србофоним ученицима кинеског језика. Циљ рада огледа се у томе да се понуди систематична анализа и класификација лексичких, семантичких, синтаксичких и осталих грешака које праве матерњи говорници српског језика током учења кинеског језика, да се утврди поријекло грешака у намјери да се њихова појава спријечи, те да се ублажи појава фосилизације грешака. Дидактичко-методички значај анализе лежи у томе да се представе и систематски анализирају резултати квалитативног и квантитативног истраживања, те да се укаже на потенцијалне методичке стратегије које би допринијеле томе да настава кинеског језика за србофоне студенте буде ефикаснија, да се током процеса наставе спријече одређене грешке које се могу предвидјети, те да се олакша и поједностави процес учења кинеског језика из перспективе србофоних ученика. Емпиријско истраживање, чији су резултати представљени у овој дисертацији, имало је своју квантитативну као и квалитативну компоненту. Истраживање је рађено на писаној продукцији, односно анализирано је преко 880 аутентичних студентских радова, а након детаљне анализе приступили смо идентификацији, описивању, објашњавању и евалуацији грешака, ослањајући се све вријеме на теоријске основе дисциплина као што су анализа грешака и контрастивна лингвистика, а све у оквиру теорије о ученичком међујезику. Кроз ово истраживање доказане су, односно у потпуности потврђене почетне хипотезе: да је трансфер у писаној продукцији на кинеском језику код србофоних говорника присутан на свим нивоима студија, односно код студената свих нивоа језичке компетенције, као и да грешке присутне у међујезику студената нису у већини случајева узроковане искључиво незнањем граматичких правила кинеског језика, већ су посљедица интерференције или трансфера из српског или енглеског језика. Дјелимично су потврђене хипотезе о томе да се негативни језички трансфер може манифестовати на свим лингвистичким нивоима, као и да се са порастом језичке компетенције број грешака у студентском међујезику смањује.