Медицински факултет / Faculty of Medicine

Трајни URI за ову колекцију

https://repozitorijum.ues.rs.ba/handle/123456789/29

Потражи

Недавне прослеђене ставке

Сада се приказује 1 - 3 од 3
  • Ставка
    Prediktivni i prognostički značaj polimorfizma u genu PD-L1 i ekspresije PD-L1 u ćelijama karcinoma dojke u postizanju kompletnog patološkog odgovora nakon neoadjuvantne terapije kod različitih molekularnih podtipova karcinoma dojke
    (Univerzitet u Istočnom Sarajevu, Medicinski fakultet Foča, 2024) Dukić Nikolina
    Karcinom dojke predstavlja najčešću malignu bolest u ženskoj populaciji, čini oko 24 % svih maligniteta kod žena. Uzrok nastanka oboljenja još uvijek je nepoznat te se može govoriti samo o faktorima rizika kao što su rana menarha, kasna menopauza, neradjanje, uzimanje oralnih kontraceptiva, gojaznost, pušenje, fizička neaktivnost. Genetski uzrokovan karcinom dojke javlja se u oko 10 % slučajeva i vezan je za mutacije na genima kao što su BRCA1, BRCA2, PTEN, TP53, MLH1, MSH2, ATM, CHEK2, PALB. Kada je u pitanju liječenje ranog karcinoma dojke na raspolaganju su operativni zahvat, adjuvantna terapija, zračna terapija. Poslednjih godina sve više se kod ranog karcinoma dojke, posebno HER2 pozitivnog i trostruko negativnog prvo ordinira hemioterapija (neoadjuvantna hemioterapija-NAT), a potom planira operativni zahvat. Mjera odgovora na NAT predstavlja kompletan patološki odgovor (pathological complete response-pCR). Patološki odgovor ima prediktivni i prognostički značaj i korelira sa vremenom do povrata bolesti (progression free survival-PFS) i ukupnim preživljavanjem (overall survival-OS). Osim standardnih prediktivnih i prognostičkih faktora koji razvrstavaju karcinom dojke u molekularne podtipove (status ER, PR receptora, HER2 status i Ki 67) novija istraživanja su usmjerena na ispitivanje nivoa ekspresije PD-L1 kod karcinoma dojke kao potencijalnu metu za imunoterapiju. Cilj ove doktorske disertacije bio je ispitati stepen patološkog odgovora nakon NAT kod različitih molekularnih podtipova karcinoma dojke, ispitati PD-L1 ekspresiju kao i polimorfizam PD-L1 gena kod različitih molekularnih podtipova, kao i vezu izmedju molekulanog podtipa, patološkog odgovora tumora, PD-L1 ekspresije i polimorfizma PD-L1 gena. U ovu studiju uključeno je 170 pacijentkinja sa ranim karcinomom dojke kojima je uradjena iglena biopsija tumora te su podvrgnute NAT, a potom operisane. Osim standardnih parametara molekularnog podtipa (ER, PR, HER2, Ki 67) na biopsijskim uzorcima uradjena je imunohistohemija PD-L1 statusa koji je procjenjivan korišćenjem SP142 antitijela na Ventana aparatu. S druge strane polimorfizam PD-L1 gena odredjivan je iz krvi pacijentkinja, odnosno, zajednički aleli pojedinačnog nukleotidnog polimorfizma (engl. single nucleotide polymorphism, SNP) PD-1L rs4143815 C/G su amplificirani tehnikom lančane polimerizacije (engl. polymerase chain reaction, PCR). U rezultatima ove studije dobijeno je da su najlošiji patološki odgovor imale pacijentkinje sa luminal A i luminal B tumorom dojke, dok su najbolji patološki odgovor imale sa pravim HER2 pozitivnim tumorom (p<0.001). PD-L1 ekspresija bila je više prisutna kod trostrukonegativnih i HER2 pozitivnih pacijentkinja u odnosu na druge molekularne tipove. Kompletan patološki odgovor češće su postizale pacijentkinje sa PD-L1 pozitivnim u odnosu na PD-L1 negativni karcinom dojke. Pacijentkinje sa CG heterozigotnim genotipom češće su bile HER2 podtipa, češće su bile PD-L1 pozitivne i imale značajno veći kompletan patološki odgovor (p<0,001). Rezultati ovog istraživanja ukazuju da je za trostrukonegativne tumore koji su statistički značajno PD-L1 pozitivni u odnosu na druge podtipove, ali nisu postizali značajan kompletan patološki odgovor neophodna neoadjuvantna terapija PD-L1 inhibitorima kao dodatak hemioterapiji. Dok za prave HER2 pozitivne tumore dojke koji su, takodje, statistički značajno PD-L1 pozitivni ima smisla buduća istraživanja usmjeriti u pravcu ordiniranja imunoterapije u neoadjuvantnom setingu kao dodatak dosadašnjoj standardnoj NAT- hemio i dualnoj HER2 blokadi.
  • Ставка
    Имуномодулацијска својства природних целулозних нанокристала
    (Универзитет у Источном Сарајеву, Медицински факултет Фоча, 2023) Васиљевић Милош
    Наноцелулоза (NC) привлачи доста пажње последњих неколико година, посебно када је у питању биомедицинска примјена. У том смислу су од значаја њена примјена у виду антибактеријског средства, потом у областима ткивног инжињеринга, зарастања рана, доставе лијекова и терапије тумора. Међутим, имуномодулацијска својства NC, а посебно се то односи на целулозне нанокристале (CNC), су до сада недовољно испитана. Оно што CNC издваја у односу на друге биоматеријале, укључујући и друге типове NC, су веома пожељна физичко-хемијска својства, доступност извора и јефтин процес производње. Циљеви истраживања су били да се: испита цитотоксичност CNC на моделу хуманих мононуклеарних ћелија периферне крви (PBMNC); одреди дозно зависни ефекат нецитотоксичних концентрација CNC на функционална својства PBMNC; анализира ефекат нецитотоксичних концентрација CNC на диферентовање моноцита периферне крви у дендритске ћелије (moDC) и њихово сазријевање; испита ефекат нецитотоксичних концентрација CNC на функционална свосјства moDC. На моделу PBMNC је анализирана цитотоксичност CNC и модулација пролиферације и продукције цитокина индукованих поликлонским стимулатором. Интернализација CNC је проучавана на истом моделу флуоресцентном микроскопијом након припреме цитоспин препарата. Имуномодулацијски ефекти CNC на антиген презентујуће ћелије (APC) су испитивани на моделу moDC и алогених Т лимфоцита. Фенотипске карактеристике moDC и Т ћелија су одређиване проточном цитометријом. Функцијска карактеризација moDC и Т ћелија је одређивана тестом алогене мијешане леукоцитне реакције и анализом цитокина. Резултати су показали да нецитотоксичне дозе CNC (≤ 400 μg/ml) поред супресије пролиферације PBMNC, инхибирају и продукцију TNF-α, IFN-γ, IL-2 и IL-1β од стране PBMNC. Са друге стране показана је стимулација продукције IL-6, IL-17 и IL-10 у културама ових ћелија. Анализа интеракције CNC и PBMNC је утврдила да лимфоцити не интернализују CNC за разлику од моноцита/макрофага и DC. CNC су смањили капацитет диференцијације moDC с обзиром на већу експресију CD14 и CD209, односно мању експресију CD1a од стране moDC диферентованих у присуству CNC у поређењу са контролним moDC. CNC су модификовали сазријевање moDC у присуству LPS/IFN-γ. Наиме, moDC диферентоване у присуству CNC су мање испољавале CD83 након стимулације LPS/IFN-γ у поређењу са контролним moDC. Са друге стране, ове ћелије су HLA-DR експримирале у већој мјери у односу на контролне moDC. Експресија CD86 и CD40 није била значајније модификована у поређењу са контролним moDC. Такође, показан је стимулативни ефекат CNC на толерогени потенцијал moDC. moDC диферентоване у присуству CNC су више испољавале толерогене маркере (PD-L1, ILT-3, IDO-1, IL-33 и IL-10) у поређењу са контролним moDC. Уочено је смањење концетрације IL-1β, IL-12 и IL-23, a повећање концентрације IL-10 и IL-27 у супернатантима култура moDC диферентованих у присуству CNC у односу на контролне moDC. moDC диферентоване у присуству CNC су усмјеравалe Th одговор у правцу Th2 и регулаторних Т ћелија (Treg), a инхибирaлe Th1 и Th17 поларизацију Т ћелија. Ови резултати јасно указују да CNC модулирају имунски одговор потенцирањем толерогених својстава DC. Имуномодулацијска својства CNC захваљујући којима CNC посједују изузетан имунотерапијски потенцијал, могу бити искориштена не само на пољу ткивног инжињеринга већ и за дизајнирање нових платформи у терапији болести у којима је неопходно постићи добро контролисану и DC-посредовану индукцију толеранце.
  • Ставка
    Ozon u restaurativnoj stomatološkoj terapiji: antibakterijski efekat i uticaj na VEGF u zubnoj pulpi/
    (Univerzitet u Istočnom Sarajevu, Medicinski fakultet Foča, 2015) Krunić Jelena
    Uvod. Ozon ima široku primjenu u medicini, a posljednjih godina se primjenjuje u stomatologiji zbog izraženog antimikrobnog djelovanja bez pojave antimikrobne rezistencije. Manji broj kliničkih studija ukazuje na mogućnost primjene ozona u terapiji karijesnih lezija i za dezinfekciju kaviteta. Za odontoantiseptike je od značaja njihov farmakodinamski efekat kao i njihov bezbjednosni profil. Najveći broj do sada objavljenih radova o antibakterijskoj efikasnosti ozona na kariogene bakterije odnosi se na rezultate in vitro studija, a mali broj radova na ispitivanje biokompatibilnosti ozona na zubnu pulpu in vivo. Cilj. Cilj ove teze je bio da se ispita antibakterijski efekat primjene ozona na ukupan broj bakterija, Lactobacillus spp. i pojedine vrste Lactobacillus spp. poslije nepotpunog uklanjanja karijesa, kao i da se odredi koncentracija vaskularnog endotelnog faktora rasta (VEGF) i superoksid dismutaze (SOD) u zubnoj pulpi zdravih zuba poslije primjene ozona. Materijal i metode. Studija I je uključila ukupno 48 zdravih osoba oba pola, starosti od 19-48 godina, kod kojih je dijagnostikovana najmanje jedna duboka karijesna lezija (>1/2 debljine dentina) na okluzalnoj ili okluzalnoj i aproksimalnoj površini bočnog zuba. Ispitanici su u zavisnosti od primjenjenog antiseptika za dezinfekciju kaviteta podijeljeni u dvije grupe: eksperimentalna, u kojoj je korišćen ozon u obliku gasa, i komparativna grupa, gdje je primjenjen 2% hlorheksidin. Uzorci dentina su uzeti iz karijesnih kaviteta poslije nepotpunog uklanjanja karijesa i poslije primjene antiseptika i analizirani su kultivisanjem, lančanom reakcijom polimeraze (PCR) i „real-time“ PCR (qPCR). Studijom II su obuhvaćene 38 zdrave osobe oba pola, starosti 18-40, kod kojih je indikovana ekstrakcija intaktnih i klinički zdravih donjih molara. Poslije preparacije kaviteta na okluzalnoj površini zuba u eksperimentalnoj grupi je primjenjen ozon u obliku gasa, dok u kontrolnoj grupi kaviteti nisu tretirani (fiziološki rastvor). U zubnim pulpama određen je nivo VEGF imunoesejskom tehnikom (ELISA) i nivo SOD spektrofotometrijskom metodom. Rezultati. Studija I. Jednokratna primjena ozona i hlorheksidina u preparisani kavitet je dovela do značajnog smanjenja ukupnog broja aerobnih i anaerobnih bakterija, Streptococcus spp., Lactobacillus spp., ali ne i pojednih vrsta Lactobacillus spp., nezavisno od metode identifikacije bakterija. Komparativna analiza antibakterijskog efekta ozona i hlorheksidina ispitivana metodom kultivisanja je pokazala da je ozon izazvao značajno smanjenje broja Lactobacillus spp. (p=0,041), a hlorheksidin značajno smanjenje broja Streptococcus spp. (p=0,041). Primjenom PCR i qPCR metode nije zabilježena razlika u efikasnosti ozona i hlorheksidina na kariogene bakterije. Studija II. Koncentracija VEGF u grupi tretiranoj ozonom je bila značajno veća (p<0,0001), a nivo SOD značajno manji (p=0,002) u odnosu na vrijednosti dobijene za pulpe kontrolnih zuba. Zaključci. Komparativna analiza rezultata o antibakterijskoj efikasnosti jednokratno primjenjenog ozona i 2% hlorheksidina u ispreparisani kavitet zuba pokazuje da su oba antiseptika podjednako efikasna. Poslije jednokratne primjene ozona kao antiseptika u kavitet zuba povećava se nivo VEGF, koji ne predstavlja patološko povećanje, i aktivira se antioksidativni sistem u tkivu pulpe, što ukazuje na njegovu biokompatibilnost sa zubnom pulpom.