Типови доживљеног говора у Ћосићевом роману Време смрти: енглеско-српске паралеле/

Abstract

Предмет овог истраживања јесу конструкције доживљеног говора у српском и енглеском језику унутар Ћосићеве тетралогије Време смрти. Ради се о микролингвистичком и макролингвистичком интерлингвалном контрастивном проучавању. Коришћена је лингвистичко-наратолошка и контрастивна метода у циљу утврђивања подударности, односно размимоилажења између два језика када је истраживани феномен у питању, као и утврђивања најучесталијих грешака преводиоца приликом преноса доживљеног говора на енглески језик. Дисертација се у мањем обиму бави и анализом приповједачких ефеката који се постижу употребом одређених типова доживљеног говора будући да је страх доминантна емоција тетралогије. Истраживању се приступило са претпоставком да је доживљени говор најзначајнија техника којом Ћосић осликава свој романескни свијет. Да би то постигао, ријетко ће користити монотоне структуре, што посљедично доводи до доминације хибридних конструкција у Времену смрти. Будући да жижа романа није на идиоматској диференцијацији ликова, унутрашњи монолог, у облику слободног неуправног говора и слободног управног говора, представљаће основни поступак у процесу развијања романа. Ћосић ће користити српски књижевни језик чиме ће отежати успостављање јасних граница између појединих облика доживљеног говора. Визуелна униформисаност постаје израженија, што је у складу са страхотама рада, гдје се говорне разлике поништавају. Као посљедица тога, долазиће до преводилачких грешака које ће утицати на стилогени ефекат романа у цјелини. Анализа корпуса показала је слабу заступљеност категорије у којој се издваја употреба једног облика доживљеног говора. Долази до различитих облика уланчавања типова и подтипова доживљеног говора, а као доминантан облик доживљеног говора, али и најуспјешнија техника осликавања унутрашњег живота ликова, издваја се слободни неуправни говор. Ауторски наративни дискурс јавља се повремено и непримјетно као сигнал присуства самог аутора. Дијалошки дискурси нису значајан ослонац тетралогије, а преовладавају облици неуведеног управног говора. Ћосић теживизуелној недиференцираности различитих облика доживљеног говора, како би нивелисањем осликао драму Првог свјетског рата у којем се индивидуално распршује у корист хорског гласа масе. Овакав ефекат постиже првенствено недостатком идиоматске диференцираности, али и кршењем правописних правила српског књижевног језика. Преносом садржаја у језик превода, стилогени ефекат Ћосићевог оригиналног исказа се смањује примјеном нормативних правила, али и широким спектром преводилачких грешака, који су посљедица недостатка формалних сигнала одређене врсте доживљеног говора у језику оригинала. Истраживање је укључивало критеријално равноправан статус свих облика доживљеног говора и показало је да се основни ставови М. Бахтина могу примијенити и када је тетралогија Време смрти у питању.

The PhD thesis discusses syntactic constructions with experienced speech in Serbian and English in Dobrica Ćosić's novel "This Land, This Time". The thesis belongs to microlinguistic and macrolinguistic interlingual contrastive study. The linguistic narrative as well as the contrastive analysis method are employed with a view to determining the level of correspondence between the above-mentioned languages where the linguistic phenomenon of experienced speech is concerned. Furthermore, the aim of the thesis is to emphasize the most pronounced mistakes made during the process of experienced speech translation from Serbian into English. Finally, the thesis analyzes, to a lesser extent, the narrative effects brought about by certain types of experienced speech, owing to the fact that fear is a dominant emotion in the novel. Prior to the analysis, the author hypothesized that the experienced speech will be the most effective technique used for creating the novelistic world of Dobrica Ćosić. In order to achieve this, the writer will rarely use the monotonous structures, which leads to the complete domination of the hybrid structures in the novel. The internal monologue, in the form of free indirect speech and free direct speech, will be the most important technique used in the process of developing the novel, owing to the fact that the linguistic characterization is not the prime focus of the novel. Ćosić does not use the local vernacular of the Serbian language, which makes it more difficult to clearly differentiate between different types of experienced speech. Visual uniformity becomes more prominent, reflecting the horror of the war, where speech differences do not exist. Consequently, a wide range of translation mistakes will be detected, affecting the stylogenic quality of the novel as a whole. The analysis showed that the prevalence of the category opting for only one type of experienced speech was not high. Different types and subtypes of experienced speech were effectively combined, whereby free indirect speech performed the role of the most dominant representative of the phenomenon, presenting the inner aspect of characters' lives in the most successful way. Authorial discourse was used at times and inconspicuously, indicating the presence of the author himself or herself. Dialogic narrative, predominantly lacking reportedclause, was not used as an important technique in the novel. Ćosić tended to create visual uniformity among different types of experienced speech, with a view to describing the drama of the First World War, where individual differences disappeared in favour of mass voices. The effect was primarily achieved by lack of linguistic characterization as well as by Serbian norm violation. During the process of translation, the stylogenic quality of Ćosić's individual style was reduced by following the norm of the English language as well as by vast variety of translation mistakes, caused by lack of formal markers differentiating among various types of experienced speech in the Serbian version of the novel. All of the types of experienced speech found in the novel enjoyed equal status. The results of the analysis proved that all of the basic statements issued by M. Bahtin, in his theory of dialogue, could be applied where tetralogy "This Land, This Time" was concerned.