Докторске дисертације / Doctoral dissertations

Трајни URI за ову заједницу

https://repozitorijum.ues.rs.ba/handle/123456789/5

Потражи

Прегледај Докторске дисертације / Doctoral dissertations по Аутор "Вукчевић, Вања"
  • Ставка
    Туђи говор у енглеско-српским преводима
    (Универзитет у Источном Сарајеву, Филозофски факултет Пале, 2023) Вукчевић, Вања
    Предмет ове докторске дисертације, и, сходно томе, центар њеног истраживања јесте обликовање феномена туђег говора унутар романа Вирџиније Вулф: Госпођа Даловеј и Ка светионику, Харпер Ли: Убити птицу ругалицу и Иди постави стражара, Тонија Парсонса: Човек и дечак и Одласци и Казуа Ишигура Остаци дана. У најширем смислу, ријеч је о контрастивном аналитичком приступу одабраној грађи, у оквиру кога се комбинују микролингвистички и макролингвистички приступ, да би се сагледао феномен обликовања туђег говора у два језика – енглеском и српском. С тим у вези, неопходно је било да се користе методе, домети и литература лингвистичких и наратолошких метода, како би се што прецизније препознала и потом описала за анализу најзначајнија мјеста унутар поредбене интерлингвалне конструкције. У уводном и завршном поглављу дисертације, као и у уводним параграфима сваког поглавља понаособ, настојали смо да се позабавимо прво теоријским утемељењем проблема и начинима на који ће се он рјешавати, а онда и у озбиљнијој мјери, анализом примјера у српском и енглеском језику који се доносе напоредо. На тим мјестима, поред примарно лингвистичких, нарочито долазе до изражаја методе проучавања науке о књижевности. Стога се врло често служимо и оном терминологијом која је карактеристична за наратологију (приповједач, приповједна инстанца, фокализација, категорија наративног гласа, итд.). С тим у вези, анализа је указала на неслагања у семантичком смислу између изворника на енглеском језику и превода на српском. Њима је посвећена нарочита пажња са аспекта формалне језичко-стилске анализе, колико и са тачке гледишта теорија приповиједања. Ова теза покушала је на неколиким примјерима да да одговор на питања да ли је превод могуће „побољшати“, или је он, према ријечима Умберта Ека, „умјетност неуспјеха“. На широком и врло шареноликом опусу четири модерна аутора која пишу на енглеском језику (од којих су троје и наши савременици), ова дисертација је настојала да понуди одговоре на практична питања како се туђи говор понаша најприје у изворнику, а затим и у преводу. Зато је најприје било потребно и установити како се његови структурни чиниоци (поставка реченице, глаголи, замјенице, интерпункција, итд.) понашају у првом, па затим и у другом језику. Одмах се дошло до закључка да индивидуалне приповједне поетике у највећој могућој мјери диференцирају однос према туђем говору, форсирајући код различитих аутора, избором начина на који се наратор поставља, одређени тип обликовања туђе ријечи. Фрагментарни цитати, слободни (не)управни говори, случајеви гдје је готово немогуће разлучити коме говор припада – доминираће у приповиједању Вирџиније Вулф, док ће удио „чистих“ реченица управног говора бити претежнији код Парсонса и Харпер Ли, што се, са тачке теорија о модерности и постмодерности нарације посредоване доминацијом хибридних конструкција, показује као помало парадоксална појава. Стилогени ефекти различитих типова транспозиције говора другог гласа у нарацији тако ће кроз анализу (а ослањајући се највише на Ковачевића, Бахтина и Принса), бити доведени до закључка конструисаног од уједињених лингвистичких, стилистичких и наратолошких перспектива: да се наиме кроз анализу туђег говора најбоље и с минимумом могућности за грешку види тип приповједног дискурса самог.