Филозофски факултет / Faculty of Philosophy

Трајни URI за ову колекцију

https://repozitorijum.ues.rs.ba/handle/123456789/35

Потражи

Прегледај Филозофски факултет / Faculty of Philosophy по Аутор "Вуксановић, Светлана"
  • Ставка
    Типови доживљеног говора у Ћосићевом роману Време смрти: енглеско-српске паралеле/
    (Универзитет у Источном Сарајеву, Филозофски факултет Пале, 2022) Вуксановић, Светлана
    Предмет овог истраживања јесу конструкције доживљеног говора у српском и енглеском језику унутар Ћосићеве тетралогије Време смрти. Ради се о микролингвистичком и макролингвистичком интерлингвалном контрастивном проучавању. Коришћена је лингвистичко-наратолошка и контрастивна метода у циљу утврђивања подударности, односно размимоилажења између два језика када је истраживани феномен у питању, као и утврђивања најучесталијих грешака преводиоца приликом преноса доживљеног говора на енглески језик. Дисертација се у мањем обиму бави и анализом приповједачких ефеката који се постижу употребом одређених типова доживљеног говора будући да је страх доминантна емоција тетралогије. Истраживању се приступило са претпоставком да је доживљени говор најзначајнија техника којом Ћосић осликава свој романескни свијет. Да би то постигао, ријетко ће користити монотоне структуре, што посљедично доводи до доминације хибридних конструкција у Времену смрти. Будући да жижа романа није на идиоматској диференцијацији ликова, унутрашњи монолог, у облику слободног неуправног говора и слободног управног говора, представљаће основни поступак у процесу развијања романа. Ћосић ће користити српски књижевни језик чиме ће отежати успостављање јасних граница између појединих облика доживљеног говора. Визуелна униформисаност постаје израженија, што је у складу са страхотама рада, гдје се говорне разлике поништавају. Као посљедица тога, долазиће до преводилачких грешака које ће утицати на стилогени ефекат романа у цјелини. Анализа корпуса показала је слабу заступљеност категорије у којој се издваја употреба једног облика доживљеног говора. Долази до различитих облика уланчавања типова и подтипова доживљеног говора, а као доминантан облик доживљеног говора, али и најуспјешнија техника осликавања унутрашњег живота ликова, издваја се слободни неуправни говор. Ауторски наративни дискурс јавља се повремено и непримјетно као сигнал присуства самог аутора. Дијалошки дискурси нису значајан ослонац тетралогије, а преовладавају облици неуведеног управног говора. Ћосић теживизуелној недиференцираности различитих облика доживљеног говора, како би нивелисањем осликао драму Првог свјетског рата у којем се индивидуално распршује у корист хорског гласа масе. Овакав ефекат постиже првенствено недостатком идиоматске диференцираности, али и кршењем правописних правила српског књижевног језика. Преносом садржаја у језик превода, стилогени ефекат Ћосићевог оригиналног исказа се смањује примјеном нормативних правила, али и широким спектром преводилачких грешака, који су посљедица недостатка формалних сигнала одређене врсте доживљеног говора у језику оригинала. Истраживање је укључивало критеријално равноправан статус свих облика доживљеног говора и показало је да се основни ставови М. Бахтина могу примијенити и када је тетралогија Време смрти у питању.