Филозофски факултет / Faculty of Philosophy
Трајни URI за ову колекцију
Потражи
Недавне прослеђене ставке
1 - 4 од 4
-
СтавкаТуђи говор у енглеско-српским преводима(Универзитет у Источном Сарајеву, Филозофски факултет Пале, 2023)Предмет ове докторске дисертације, и, сходно томе, центар њеног истраживања јесте обликовање феномена туђег говора унутар романа Вирџиније Вулф: Госпођа Даловеј и Ка светионику, Харпер Ли: Убити птицу ругалицу и Иди постави стражара, Тонија Парсонса: Човек и дечак и Одласци и Казуа Ишигура Остаци дана. У најширем смислу, ријеч је о контрастивном аналитичком приступу одабраној грађи, у оквиру кога се комбинују микролингвистички и макролингвистички приступ, да би се сагледао феномен обликовања туђег говора у два језика – енглеском и српском. С тим у вези, неопходно је било да се користе методе, домети и литература лингвистичких и наратолошких метода, како би се што прецизније препознала и потом описала за анализу најзначајнија мјеста унутар поредбене интерлингвалне конструкције. У уводном и завршном поглављу дисертације, као и у уводним параграфима сваког поглавља понаособ, настојали смо да се позабавимо прво теоријским утемељењем проблема и начинима на који ће се он рјешавати, а онда и у озбиљнијој мјери, анализом примјера у српском и енглеском језику који се доносе напоредо. На тим мјестима, поред примарно лингвистичких, нарочито долазе до изражаја методе проучавања науке о књижевности. Стога се врло често служимо и оном терминологијом која је карактеристична за наратологију (приповједач, приповједна инстанца, фокализација, категорија наративног гласа, итд.). С тим у вези, анализа је указала на неслагања у семантичком смислу између изворника на енглеском језику и превода на српском. Њима је посвећена нарочита пажња са аспекта формалне језичко-стилске анализе, колико и са тачке гледишта теорија приповиједања. Ова теза покушала је на неколиким примјерима да да одговор на питања да ли је превод могуће „побољшати“, или је он, према ријечима Умберта Ека, „умјетност неуспјеха“. На широком и врло шареноликом опусу четири модерна аутора која пишу на енглеском језику (од којих су троје и наши савременици), ова дисертација је настојала да понуди одговоре на практична питања како се туђи говор понаша најприје у изворнику, а затим и у преводу. Зато је најприје било потребно и установити како се његови структурни чиниоци (поставка реченице, глаголи, замјенице, интерпункција, итд.) понашају у првом, па затим и у другом језику. Одмах се дошло до закључка да индивидуалне приповједне поетике у највећој могућој мјери диференцирају однос према туђем говору, форсирајући код различитих аутора, избором начина на који се наратор поставља, одређени тип обликовања туђе ријечи. Фрагментарни цитати, слободни (не)управни говори, случајеви гдје је готово немогуће разлучити коме говор припада – доминираће у приповиједању Вирџиније Вулф, док ће удио „чистих“ реченица управног говора бити претежнији код Парсонса и Харпер Ли, што се, са тачке теорија о модерности и постмодерности нарације посредоване доминацијом хибридних конструкција, показује као помало парадоксална појава. Стилогени ефекти различитих типова транспозиције говора другог гласа у нарацији тако ће кроз анализу (а ослањајући се највише на Ковачевића, Бахтина и Принса), бити доведени до закључка конструисаног од уједињених лингвистичких, стилистичких и наратолошких перспектива: да се наиме кроз анализу туђег говора најбоље и с минимумом могућности за грешку види тип приповједног дискурса самог.
-
СтавкаАнализа негативног трансфера са матерњег на кинески језик у писаној продукцији србофоних студената(University of East Sarajevo, Faculty of Philosophy Pale, 2023)Предмет овог истраживања је сфера утицаја српског као матерњег језика (Ј1) у процесу учења кинеског језика (циљног језика), манифестованог у писаној продукцији студената основних студија двојног студијског програма Кинеског и енглеског језика и књижевности на Филозофском факултету Универзитета у Источном Сарајеву. Резултати анализе требало би да служе као својеврстан оријентир за будуће наставнике који раде са србофоним ученицима, али и као приручник србофоним ученицима кинеског језика. Циљ рада огледа се у томе да се понуди систематична анализа и класификација лексичких, семантичких, синтаксичких и осталих грешака које праве матерњи говорници српског језика током учења кинеског језика, да се утврди поријекло грешака у намјери да се њихова појава спријечи, те да се ублажи појава фосилизације грешака. Дидактичко-методички значај анализе лежи у томе да се представе и систематски анализирају резултати квалитативног и квантитативног истраживања, те да се укаже на потенцијалне методичке стратегије које би допринијеле томе да настава кинеског језика за србофоне студенте буде ефикаснија, да се током процеса наставе спријече одређене грешке које се могу предвидјети, те да се олакша и поједностави процес учења кинеског језика из перспективе србофоних ученика. Емпиријско истраживање, чији су резултати представљени у овој дисертацији, имало је своју квантитативну као и квалитативну компоненту. Истраживање је рађено на писаној продукцији, односно анализирано је преко 880 аутентичних студентских радова, а након детаљне анализе приступили смо идентификацији, описивању, објашњавању и евалуацији грешака, ослањајући се све вријеме на теоријске основе дисциплина као што су анализа грешака и контрастивна лингвистика, а све у оквиру теорије о ученичком међујезику. Кроз ово истраживање доказане су, односно у потпуности потврђене почетне хипотезе: да је трансфер у писаној продукцији на кинеском језику код србофоних говорника присутан на свим нивоима студија, односно код студената свих нивоа језичке компетенције, као и да грешке присутне у међујезику студената нису у већини случајева узроковане искључиво незнањем граматичких правила кинеског језика, већ су посљедица интерференције или трансфера из српског или енглеског језика. Дјелимично су потврђене хипотезе о томе да се негативни језички трансфер може манифестовати на свим лингвистичким нивоима, као и да се са порастом језичке компетенције број грешака у студентском међујезику смањује.
-
СтавкаТипови доживљеног говора у Ћосићевом роману Време смрти: енглеско-српске паралеле/(Универзитет у Источном Сарајеву, Филозофски факултет Пале, 2022)Предмет овог истраживања јесу конструкције доживљеног говора у српском и енглеском језику унутар Ћосићеве тетралогије Време смрти. Ради се о микролингвистичком и макролингвистичком интерлингвалном контрастивном проучавању. Коришћена је лингвистичко-наратолошка и контрастивна метода у циљу утврђивања подударности, односно размимоилажења између два језика када је истраживани феномен у питању, као и утврђивања најучесталијих грешака преводиоца приликом преноса доживљеног говора на енглески језик. Дисертација се у мањем обиму бави и анализом приповједачких ефеката који се постижу употребом одређених типова доживљеног говора будући да је страх доминантна емоција тетралогије. Истраживању се приступило са претпоставком да је доживљени говор најзначајнија техника којом Ћосић осликава свој романескни свијет. Да би то постигао, ријетко ће користити монотоне структуре, што посљедично доводи до доминације хибридних конструкција у Времену смрти. Будући да жижа романа није на идиоматској диференцијацији ликова, унутрашњи монолог, у облику слободног неуправног говора и слободног управног говора, представљаће основни поступак у процесу развијања романа. Ћосић ће користити српски књижевни језик чиме ће отежати успостављање јасних граница између појединих облика доживљеног говора. Визуелна униформисаност постаје израженија, што је у складу са страхотама рада, гдје се говорне разлике поништавају. Као посљедица тога, долазиће до преводилачких грешака које ће утицати на стилогени ефекат романа у цјелини. Анализа корпуса показала је слабу заступљеност категорије у којој се издваја употреба једног облика доживљеног говора. Долази до различитих облика уланчавања типова и подтипова доживљеног говора, а као доминантан облик доживљеног говора, али и најуспјешнија техника осликавања унутрашњег живота ликова, издваја се слободни неуправни говор. Ауторски наративни дискурс јавља се повремено и непримјетно као сигнал присуства самог аутора. Дијалошки дискурси нису значајан ослонац тетралогије, а преовладавају облици неуведеног управног говора. Ћосић теживизуелној недиференцираности различитих облика доживљеног говора, како би нивелисањем осликао драму Првог свјетског рата у којем се индивидуално распршује у корист хорског гласа масе. Овакав ефекат постиже првенствено недостатком идиоматске диференцираности, али и кршењем правописних правила српског књижевног језика. Преносом садржаја у језик превода, стилогени ефекат Ћосићевог оригиналног исказа се смањује примјеном нормативних правила, али и широким спектром преводилачких грешака, који су посљедица недостатка формалних сигнала одређене врсте доживљеног говора у језику оригинала. Истраживање је укључивало критеријално равноправан статус свих облика доживљеног говора и показало је да се основни ставови М. Бахтина могу примијенити и када је тетралогија Време смрти у питању.
-
СтавкаПренесена значења глагола кретања у књижевноумјетничком и научном стилу(Универзитет у Источном Сарајеву, Филозофски факултет Пале, 2023)