Медицински факултет / Faculty of Medicine
Трајни URI за ову колекцију
Потражи
Недавне прослеђене ставке
1 - 5 од 16
-
СтавкаPovezanost promjenljivih faktora rizika i polimorfizama TP53, APC i KRAS gena sa nastankom kolorektalnog karcinoma/(Univerzitet u Istočnom Sarajevu, Medicinski fakultet Foča, 2024)Doktorska disertacija se bavi odnosom između promjenljivih faktora rizika i polimorfizama TP53, APC i KRAS gena, sa razvojem kolorektalnog karcinoma i predstavlja važno istraživanje u oblasti kolorektalnog karcinoma (CRC). Ispitana je povezanost faktora rizika za pojavu CRC-a koji se mogu spriječiti i na koje se može utjecati, polimorfizmi TP53, APC i KRAS gena. Varijabilni faktori rizika, koji se mogu spriječiti, su: neumjerena dijeta, gojaznost, dijabetes, fizička neaktivnost, alkohol i pušenje. Studije su pokazale da se mutacije u genima TP53, APC i KRAS često javljaju kod pacijenata sa CRC i dovode do maligne transformacije ćelija. DNK polimorfizmi su varijacije nasljedne osnove (nukleotidna raznolikost) a definiše se kao odnos broja različitih baza i ukupnog broja baznih parova genoma koji se upoređuje. Iako je poznato da se polimorfizmi onkogena i tumor supresorskih gena ( TP53, APC i KRAS geni) često javljaju kod pacijenata sa CRC, nije poznato koliko faktora rizika predstavlja svaki od njih pojedinačno, a koliko njihove kombinacije u pojavi CRC, kao i korelacija polimorfizama ovih gena sa drugim faktorima povezanim sa pojavom CRC. Rezultati ove doktorske disertacije rješavaju molekularne mehanizme kojima polimorfizam gena utiče na težinu, odnosno stadij kolorektalnog karcinoma. Također, identificirani varijabilni i nepromjenljivi (genetički) faktori rizika pomažu nam kao prognostički faktor kod pacijenata sa ovom bolešću i dijagnostički faktor u ranom otkrivanju kolorektalnog karcinoma. Identificiranjem genetičkih faktora povezanih sa pojavom CRC-a i njihovim kombiniranjem sa promjenljivim faktorima, dobijeni su podaci o tome koji su pacijenti najviše izloženi riziku za CRC. Na osnovu identificiranih značajnih faktora povezanih sa pojavom CRC-a, uspostavljeni su obrasci koji bi mogli pomoći u izolaciji ljudi sa povećanim rizikom od CRC-a, što bi moglo omogućiti implementaciju adekvatnih preventivnih mjera na rizičnu populaciju. Istraživanje je sprovedeno prema vrsti istraživačke prospektivne studije slučaja i kontrola u Univerzitetskoj bolnici Foča, Republika Srpska, Bosna i Hercegovina i na Institutu za onkologiju Vojvodine Sremska Kamenica, Srbija tokom 2019. i 2020. godine. Ispitanici su podijeljeni u grupu od 100 slučajeva (CRC pacijenata) i grupu od 100 zdravih kontrolnih pacijenata. Istraživanje je koristilo socio-demografski upitnik, kao i posebno dizajniran upitnik koji je ispitivao prehrambene navike i način života ispitanika, s posebnim naglaskom na vrste hrane, količine i učestalost njihove konzumacije u posljednjih 10 godina. Rutinske laboratorijske analize (kompletna krvna slika) i opći biohemijski nalazi su obavljeni kod svih ispitanika, kao i tumorski biomarkeri CEA i CA 19-9 koji su obavljeni u obje grupe ispitanika. Također, analizirane su endoskopske (lokalizacija tumora) i histopatološke karakteristike tumora (histološki tip tumora, veličina tumora, TNM stadij bolesti, dubina tumorske invazije, histološki stepen, prisustvo metastatskih promjena, broj metastaza i njihova lokalizacija, prisustvo polipa, njihova lokalizacija, veličina, histologija i broj polipa). Dok su uobičajeni aleli jednonukleotidnog polimorfizma (SNP) za gen TP53 varijanta Arg72Pro (rs1042522), APC gen rs459552 i KRAS gen rs8720 varijanta su pojačani tehnikom lančane reakcije polimeraze (PCR). Rezultati studije su pokazali da su pacijenti sa CRC imali značajno veću vjerovatnoću da budu nosioci TP53 (Arg72Pro) Pro/Pro genotipa u odnosu na kontrolne subjekte, a nosioci TP53 Pro/Pro genotipa su imali 2,8 puta veću vjerovatnoću da razviju CRC u odnosu na referentni genotip, dok polimorfizam APC i KRAS gena nije pokazao da su značajni faktori rizika za razvoj CRC. Pacijenti sa CRC su imali značajno veću vjerovatnoću da budu nosioci TP53 Pro / Pro + APC A/T + KRAS C/T kombinacije genotipova u poređenju sa kontrolnim subjektima i imali su 2,6 puta veću vjerovatnoću da razviju CRC u odnosu na referentnu kombinaciju genotipa. Također se dokazalo da je kombinirani genotip TP53 Pro/Pro + APC A/T + KRAS C/T bio značajno više prisutan kod pacijenata sa metastatskim promjenama u odnosu na pacijente bez metastatskih promjena. Pacijenti sa CRC-om su češće imali CRC u porodici, bili su pod stresom, imali su viši nivo stresa, rjeđa fizička aktivnost, pušači su bili češći, češće su konzumirali crveno meso, mesne proizvode, škrobnu hranu i začinjenu hranu, a konzumirali su ribu i zeleno povrće znatno rjeđe u usporedbi s ispitanicima iz kontrolne grupe. Češća konzumacija crvenog mesa i mesnih prerađevina, kao i rijetka konzumacija zelenog povrća, identificirani su kao značajni faktori rizika povezani sa pojavom CRC. U 40% pacijenata sa CRC-om, tumor je lokaliziran u rektumu, u 32% u lijevom debelom crijevu, a 28% u desnom debelom crijevu. U 74% slučajeva, histološki tip tumora bio je adenokarcinom. Bilo je 30% pacijenata u TNM stadiju I i II, 48% u stadiju III i 22% u stadiju IV. Tumor je bio slabo diferenciran u 20%, 48% umjereno i dobro diferenciran u 32% pacijenata. Metastatske promjene u udaljenim organima imalo je 60% pacijenata, dok je prisustvo polipa identificirano u 40%, od kojih je 55% bilo veće od 1 cm. Pacijenti sa CRC imali su značajno veće prosječne vrijednosti neutrofila, CRP, AST, LDH i CK, glukoze u krvi, CEA i CA 19-9 u odnosu na kontrolnu grupu. Pacijenti sa CRC koji su bili nosioci TP53 Pro/Pro genotipa imali su 2,8 puta veće šanse da razviju CRC, dok se polimorfizam APC i KRAS gena nije pokazao kao značajan faktor rizika za razvoj CRC kao pojedinačnih značajnih faktora rizika. Pacijenti sa CRC nosioci kombinacije TP53 Pro/Pro + APC A/T + KRAS C/T genotipovi su imali 2,6 puta veću vjerovatnoću da razviju CRC od referentne kombinacije genotipova. Heterozigotni Pro/Arg genotip gena TP53 bio je značajno češći kod pacijenata bez stresa u odnosu na pacijente koji su bili pod stresom. Homozigotni A/A genotip APC gena bio je češći kod starijih osoba u odnosu na mlađe pacijente, dok nije uočena povezanost kombiniranih genotipova sa nepromjenjivim i promjenjivim faktorima rizika za razvoj CRC. Heterozigotni C/T genotip gena KRAS bio je značajno češći kod pacijenata sa hroničnim bolestima i kod pacijenata sa adenokarcinomom u poređenju sa pacijentima sa mucinoznim adenokarcinomom. Nije uočena značajna razlika u učestalosti različitih pojedinačnih i kombiniranih genotipova TP53, APC i KRAS gena prema Dukes klasifikaciji, lokalizaciji tumora, veličini tumora, TNM stadiju bolesti i histološkom stupnju tumora. Heterozigotni Pro/Arg genotip TP53 gena bio je značajno češći kod pacijenata sa metastazama u odnosu na pacijente bez metastaza. Također, heterozigotni genotip KRAS C/T bio je značajno češći kod pacijenata sa metastazama u odnosu na pacijente bez metastaza. Kombinirani genotip TP53 Pro/Pro + APC A/T + KRAS C/T je bio značajno češći kod pacijenata sa metastatskim promjenama u odnosu na pacijente bez metastatskih promjena.
-
СтавкаЦитокомпатибилност и имуномодулацијска својства волфрам дисулфидних наночестица у култури хуманих леукоцита/(Универзитет у Источном Сарајеву, Медицински факултет Фоча, 2025)Увод. Наночестице волфрам-дисулфида (WS₂) појавиле су се у биомедицинском пољу као потенцијални тераностички агенси захваљујући својим јединственим особинама, укључујући биокомпатибилност. Због изразитих механичких и триболошких својстава WS2 наночестице су нашле бројне примjене, прије свега као лубриканти у аутомобилској и ваздухопловној индустрији. Такође се користе се и за производњу нанокомпозита конјугацијом са различитим полимерима, за производњу високоенергетских батерија, сензора, за фотоконверзију соларне енергије и у наноелектроници. Поље примјене у медицини WS2 и других метал-сулфидних наночестица је веома широко. Оно укључује различите тераностичке процедуре као што су магнетна резонанца, компјутеризована томографија, оптичко и фотоакустично снимање, фототермална и фотодинамичка терапија, и њихове комбинације као и доставу лијекова, биомолекула или ДНК до специфичних циљних ткива, посебно тумора, од стране 2D WS2 и њихова употреба као електрохемијских и оптичких биосензора у дијагностици. Међутим, њихов утицај на имунолошки систем остаје неистражен. Оно што их издваја у односу на друге дихалогениде су веома пожељна физичко-хемијска својства и јефтинији начин производње. Циљеви истраживања ове студије су били да се испитају физичко-хемијске карактеристике IF-WS2 наночестица; испитати дозно зависну цитотоксичност IF-WS2 наночестица у култури укупних хуманих мононуклеарних ћелија периферне крви (PBMNC), гранулоцита и лимфоцита; испитати дозно зависни степен фагоцитозе IF-WS2 наночестица од стране PBMNC и гранулоцита периферне крви; испитати дозно зависни ефекат IF-WS2 наночестица на пролиферацију PBMNC стимулисаних фитохемаглутинином (PHA) у култури; испитати дозно зависни ефекат IF-WS2 наночестица на продукцију проинфламацијских цитокина (IL-1β, TNF-α, IL-6) и хемокина (IL-8, MCP-1, GRO-α), Th1, Th2, Th17 и T регулаторних цитокина у културама PBMNC стимулисаних са PHA; испитати дозно зависни ефекат IF-WS2 наночестица на функцију гранулоцита (оксидативни прасак и формирање неутрофилних екстраћелијских замки) је да се испитају ефекти неорганских фулеренски-сличних наноструктура волфрам-дисулфида (IF-WS₂) на хумане мононуклеарне ћелије периферне крви (PBMNC) in vitro. Методе: Најпре су одређене физичко-хемијске карактеристике IF-WS₂. На моделу PBMNC и Т ћелија је анализирана цитотоксичност, модулација пролиферације, те продукција цитокина индукованих са поликлонским стимулатором. Интернализација IF-WS₂ од стране PBMC анализирана је помоћу морфолошких и проточно-цитометријских техника. Пролиферација је испитивана у тоталним PBMNC претходно обојеним бојом CellTrace Far Red, стимулисаним фитохемаглутинином (PHA), као и у изолованим културама Т ћелија стимулисаним перлама обложеним CD3/CD28. На моделу гранулоцита је анализирана продукција ROS и NET-озе. Резултати: IF-WS₂ наночестице нису испољиле цитотоксичност у концентрацијама до 200 μg/mL. Концентрације ≥25 μg/mL инхибирале су пролиферацију PHA-стимулисаних PBMC, али нису утицале на пролиферацију Т ћелија. Морфолошка и проточно-цитометријска анализа показале су доза- и временски-зависну интернализацију IF-WS₂ од стране макрофага, као и интернализацију од стране гранулоцита, док су лимфоцити нефагоцитни. Поред тога, IF-WS₂ су значајно смањиле продукцију проинфламаторних цитокина (IL-1β, TNF-α, IL-8, MCP-1 и GRO-α) у PHA-стимулисаним PBMNC. Цитокини Th1, Th17 и Th21 профила били су снижени, док су Th2, Th9 и регулаторни Т цитокини били повећани. Показан је инхибиторни ефекат на продукцију ROS и NET-озе у култури гранулоцита. Закључак. Ова студија је по први пут показала да чисте IF-WS₂ наночестице, у нецитотоксичним концентрацијама, испољавају значајна антиинфламаторна и имуно-модулаторна својства на активираним PBMC и гранулоцитима in vitro.
-
СтавкаAнти-инфламаторна и имуномодулаторна својства дапсона на хуманим ћелијама периферне крви, in vitro/(Универзитет у Источном Сарајеву, Медицински факултет Фоча, 2025)Дапсон је хемијски аналог сулфапиридина, синтетисан почетком XX века. Због свог бактериостатског дејства, првобитно је коришћен као антибиотик. Као антагониста пара-аминобензоичне киселине, дапсон инхибира синтезу дихидрофолне киселине, која је неопходна за раст бактерија. Већ деценијама се користи као терапија првог избора у лечењу лепре. Такође, примењује се у лечењу инфекција Pneumocystis jirovecii и Toxoplasma gondii код пацијената са AIDS-ом. Дапсон је такође показан као ефикасан антималарик. Недуго након његовог увођења у клиничку праксу, уочена су и његова анти-инфламаторна својства. Као анти-инфламаторни агенс, дапсон се користи у лечењу хроничних запаљенских обољења коже, познатих као неутрофилне дерматозе, које се карактеришу прекомерном инфилтрацијом неутрофилних и еозинофилних гранулоцита. Поред тога, користи се као допунска терапија за лечење других кожних и системских обољења. Међутим, и даље не постоје убедљиви докази о утицају дапсона на адаптивни имунски одговор. Доступна сазнања о анти-инфламаторним својствима дапсона су оскудна, што отежава потпуно разумевање терапијског одговора код пацијената оболелих од неутрофилних дерматоза. Разјашњење непотпуне слике о утицају дапсона на функцију неутрофилних гранулоцита, као и на ћелије адаптивног имунског одговора, представља основни научни проблем овог истраживачког пројекта. Циљеви истраживања ове докторске дисертације били су да се испита цитотоксичност дапсона на моделу хуманих неутрофилних гранулоцита и дендритских ћелија моноцитног порекла (moDC) периферне крви, као и ефекат нетоксичних доза дапсона на функционалне и фенотипске карактеристике неутрофилних гранулоцита и moDC. У истраживању су коришћени неутрофилни гранулоцити периферне крви и moDC добровољних даваоца. За добијање дендритских ћелија моноцитног порекла (moDCs) примењен је протокол базиран на факторима стимулације гранулоцитних/макрофагних колонија (GM-CSF) и интерлеукина (IL-4). Цитотоксичност дапсона на овим ћелијским моделима утврђена је методом проточне цитометрије. Продукција слободних радикала кисеоника одређена је методом хемилуминисценције луминола код неутрофилних гранулоцита стимулисаних са форбол-12-миристат-13-ацетатом (PMA), N-формилметионин леуцин фенилаланин (fMLP), калцијум јонофор (CaI) и цитокинима фактором некрозе тумора (TNF-α) алфа и интерлеукином 8 (IL-8), док је интензитет ослобађања ванћелијских неутрофилних замки (NETоза) мерен методом флуоресценције боје SytoxGreen код PMA и CaI стимулисаних неутрофилних гранулоцита. Фенотипске карактеристике су утврђене методом проточне цитометрије код неутрофилних гранулоцита стимулисаних са fMLP и цитокинима (TNF-α и IL-8), moDC и ко-културама moDC и Т лимфоцита. (енгл. specific sandwich enyzmelinked immunosorbent assay) специфични сандвич имуносорбентни тест (ELISA) метода коришћена је за мерење продукције цитокина у културама неутрофилних гранулоцита и moDCs, као и у ко-културама moDCs и Т лимфоцита. Резултати показују да је дапсон инхибирао продукцију ROS-ова и IL-8 у културама неутрофилних гранулоцита стимулисаних са PMA, fMLP, CaI и цитокинима (TNF-α и IL-8), као и NETозу у културама неутрофилних гранулоцита стимулисаних са PMA и CaI. Такође, дапсон је смањио продукцију IL-8 у културама стимулисаним са fMLP и TNF-α + fMLP. Дапсон је такође снизио експресију површинских маркера: CD11b/CD18, CD66 и CD89, истовремено стимулишући експресију маркера CD16, CD32, CD62L, CD89 и CD181 на неутрофилним гранулоцитима, што доводи до смањења њихове активације и ефекторске функције при стимулацији са fMLP-ом и цитокинима (TNF-α и IL-8). На моделу незрелих moDC, диференцираних од моноцита у присуству GM-CSF и IL-4, дапсон је умањио експресију CD209. Дапсон је такође утицао на сазревање ових ћелија индукованих LPS/IFN-γ, инхибирајући експресију хемокинских рецептора CCR2 и CCR7 и ко-стимулаторног молекула CD86, као и експресију толерогених маркера (PD-L1, IDO-1, TGF-β и IL-10). У истом контексту, дапсон је смањио продукцију про-инфламаторних цитокина (TNF-α, IL-1β, IL-6, IL-12 и IL-23), док је инхибирао продукцију анти-инфламаторног цитокина TGF-β и стимулисао продукцију IL-27. У ко-културама moDC и Т лимфоцита, moDC диференциране у присуству дапсона показале су смањен капацитет за поларизацију Th одговора у правцу Th1, Th2, Th17 и Treg ћелија, уз смањен капацитет за индукцију FoxP3+ Treg ћелија. Тиме се потврђује да дапсон има значајан утицај на функцију неутрофилних гранулоцита и дендритских ћелија моноцитног порекла, што указује на његове потенцијалне терапијске примене у лечењу запаљенских обољења и модулацији имунског одговора.
-
СтавкаПроцјена менталног здравља и истраживање фактора повезаних са менталним здрављем код опште популације током пандемије COVID-19/(Универзитет у Источном Сарајеву, Медицински факултет Фоча, 2025)Увод: Пандемија COVID-19 је имала значајан утицај на глобалну економију и јавно здравље, дјелујући на различите аспекте свакодневног живота. Осим директних ефеката на физичко здравље, пандемија је значајно утицала и на укупни квалитет живота и ментално здравље. Циљ ове дисертације био је да процијени ментално здравље и испита комплексну повезаност социодемографских, бихејвиоралних, соматских фактора, као и квалитета живота, социјалне подршке, механизама превладавања и COVID специфичних фактора (COVID-19 инфекције и вакцинације) са депресивношћу, анксиозношћу и стресом код опште популације у другој години пандемије. Метод: Студија пресјека је укључила 1382 испитаника старијих од 20 година и спроведена је на територији источног дијела Републике Српске у другој години пандемије. За добијање података кориштени су скала депресивности, анксиозности и стреса, упитник превладавања, скала квалитета живота, скала социјалне подршке и одговарајући упитници за процјену социодемографских, COVID специфичних, бихејвиоралних фактора и коморбидитета. Модел структурних једначина је кориштен за идентификовање директних и индиректних повезаности различитих фактора са квалитетом живота, анксиозношћу и депресивношћу. Резултати: Студија је открила значајну преваленцију депресивности (20,9%), анксиозности (27,5%) и стреса (21,0%) код опште популације. Старост, радна активност, позитивно суочавање и социјална подршка су били директно повезани са квалитетом живота. Нижи квалитет живота и негативно суочавање, као и нижи ниво образовања, присуство коморбидитета и социјална подршка, су били директно повезани са анксиозношћу. Повећана анксиозност, одсуство позитивног суочавања и вакцинација су били директно повезани са депресијом. Међу варијаблама које су директно утицале на депресију, анксиозност је имала највећи, а вакцинација најмањи ефекат. Закључак: Старије особе, нижеобразовани, незапослени, испитаници са коморбидитетима, нижим квалитетом живота и већом социјалном подршком, као и невакцинисани испитаници и они који више користе негативне механизме суочавања, имају већу вјероватноћу за развој депресивности и ансиозности. У циљу смањења штетног утицаја пандемије на ментално здравље опште популације, потребно је модификовати постојеће и донијети нове стратегије за унапређење менталног здравља. Даља истраживања су неопходна за процјену дугорочних ефеката пандемије на ментално здравље као и за анализу фактора који доприносе депресивности и анксиозности у пост-COVID периоду.
-
СтавкаPovezanost polimorfizama gena za adiponektin i rezistin sa rizikom za poremećaj nutritivnog statusa pacijenata sa dijabetesom tipa 2/(Univerzitet u Istočnom Sarajevu, Medicinski fakultet Foča, 2025)Uvod: Pothranjenosti je čest komorbiditet (do 25%) kod pacijenata sa dijabetesom tipa 2 (T2D), koji značajno narušava njihovo zdravlje. Glavni cilj naše studije bio je da procijeni povezanost polimorfizama pojedinačnih nukleotida (eng. Single nucleotide polymorphism, SNP) gena adiponektina (ADIPOQ) +276 (G/T) i rezistina (RETN) -420 (C/G) sa rizikom od razvoja T2D i rizikom od poremećaja nutritivnog statusa kod pacijenata sa T2D. Metode: Istraživanje je sprovedeno među 106 pacijenata sa T2D i 106 zdravih kontrolnih ispitanika, kao studija slučаjeva-kontrola na teritoriji Republike Srpske, Bosna i Hercegovina u periodu od 1. septembra do 31. decembra 2022. godine. Dijagnoza T2D postavljena je od strane endokrinologa (WHO, 2005.) i prema kriterijumima američkog dijabetološkog udruženja (engl. American Diabetes Association, ADA), gdje je vrijednost glukoze u krvi natašte (eng. Fasting blood glucose, FBG) u trenutku dijagnoze bila viša od 7,0 mmol/L (127 mg/dL) i HbA1c bio veći od 6,5% (48 mmol/L). Dijagnoza je kasnije potvrđena oralnim testom tolerancije na glukozu (OGTT). Za procjenu nutritivnog statusa korišćen je mini nutritivni test (engl. Mini Nutritional Assessment, MNA). Analiza DNK je izvedena pomoću lančane reakcije polimeraze (engl. Polymerase Chain Reaction, PCR) sa restrikcionom analizom proizvoda. Rezultati: U istraživanje je bilo uključeno 212 ispitanika, od kojih su 124 (58,5%) bili muškarci. Prosječna starost ispitanika iznosila je 68,48 ± 4,67 godina. Skoro 20% (n=42) ispitanika bilo je pothranjeno, pri čemu su pacijenti sa T2D značajno češće bili pothranjni u poređenju sa kontrolama (33% naspram 6,6%; p < 0,001). Genotip ADIPOQ +276 GT, kao i kombinovani genotipovi (GT + TT), identifikovani su kao značajni prediktori za T2D (p = 0,007 naspram p = 0,005) i poremećaj pothranjenosti (p = 0,001 naspram p = 0,023) u populaciji sa T2D. S druge strane, prisustvo individualnog RETN -420 CG i kombinovanih CG + TT genotipova imalo je zaštitni efekat protiv pojave T2D (p = 0,023 naspram p = 0,036). Zaključak: RETN genotipovi nisu bili povezani sa poremećajem pothranjenosti. Polimorfizmi gena ADIPOQ +276 predstavljaju značajan prediktor za razvoj T2D i poremećaja pothranjenosti u populaciji sa T2D, dok je polimorfizam gena RETN -420 identifikovan kao značajan faktor povezan sa smanjenim rizikom od T2D, ali nije bio povezan sa pothranjenošću.