Медицински факултет / Faculty of Medicine

Трајни URI за ову колекцију

https://repozitorijum.ues.rs.ba/handle/123456789/29

Потражи

Прегледај Медицински факултет / Faculty of Medicine по Датум издавања

Прелазак на тачку индекса:
  • Ставка
    Ozon u restaurativnoj stomatološkoj terapiji: antibakterijski efekat i uticaj na VEGF u zubnoj pulpi/
    (Univerzitet u Istočnom Sarajevu, Medicinski fakultet Foča, 2015) Krunić Jelena
    Uvod. Ozon ima široku primjenu u medicini, a posljednjih godina se primjenjuje u stomatologiji zbog izraženog antimikrobnog djelovanja bez pojave antimikrobne rezistencije. Manji broj kliničkih studija ukazuje na mogućnost primjene ozona u terapiji karijesnih lezija i za dezinfekciju kaviteta. Za odontoantiseptike je od značaja njihov farmakodinamski efekat kao i njihov bezbjednosni profil. Najveći broj do sada objavljenih radova o antibakterijskoj efikasnosti ozona na kariogene bakterije odnosi se na rezultate in vitro studija, a mali broj radova na ispitivanje biokompatibilnosti ozona na zubnu pulpu in vivo. Cilj. Cilj ove teze je bio da se ispita antibakterijski efekat primjene ozona na ukupan broj bakterija, Lactobacillus spp. i pojedine vrste Lactobacillus spp. poslije nepotpunog uklanjanja karijesa, kao i da se odredi koncentracija vaskularnog endotelnog faktora rasta (VEGF) i superoksid dismutaze (SOD) u zubnoj pulpi zdravih zuba poslije primjene ozona. Materijal i metode. Studija I je uključila ukupno 48 zdravih osoba oba pola, starosti od 19-48 godina, kod kojih je dijagnostikovana najmanje jedna duboka karijesna lezija (>1/2 debljine dentina) na okluzalnoj ili okluzalnoj i aproksimalnoj površini bočnog zuba. Ispitanici su u zavisnosti od primjenjenog antiseptika za dezinfekciju kaviteta podijeljeni u dvije grupe: eksperimentalna, u kojoj je korišćen ozon u obliku gasa, i komparativna grupa, gdje je primjenjen 2% hlorheksidin. Uzorci dentina su uzeti iz karijesnih kaviteta poslije nepotpunog uklanjanja karijesa i poslije primjene antiseptika i analizirani su kultivisanjem, lančanom reakcijom polimeraze (PCR) i „real-time“ PCR (qPCR). Studijom II su obuhvaćene 38 zdrave osobe oba pola, starosti 18-40, kod kojih je indikovana ekstrakcija intaktnih i klinički zdravih donjih molara. Poslije preparacije kaviteta na okluzalnoj površini zuba u eksperimentalnoj grupi je primjenjen ozon u obliku gasa, dok u kontrolnoj grupi kaviteti nisu tretirani (fiziološki rastvor). U zubnim pulpama određen je nivo VEGF imunoesejskom tehnikom (ELISA) i nivo SOD spektrofotometrijskom metodom. Rezultati. Studija I. Jednokratna primjena ozona i hlorheksidina u preparisani kavitet je dovela do značajnog smanjenja ukupnog broja aerobnih i anaerobnih bakterija, Streptococcus spp., Lactobacillus spp., ali ne i pojednih vrsta Lactobacillus spp., nezavisno od metode identifikacije bakterija. Komparativna analiza antibakterijskog efekta ozona i hlorheksidina ispitivana metodom kultivisanja je pokazala da je ozon izazvao značajno smanjenje broja Lactobacillus spp. (p=0,041), a hlorheksidin značajno smanjenje broja Streptococcus spp. (p=0,041). Primjenom PCR i qPCR metode nije zabilježena razlika u efikasnosti ozona i hlorheksidina na kariogene bakterije. Studija II. Koncentracija VEGF u grupi tretiranoj ozonom je bila značajno veća (p<0,0001), a nivo SOD značajno manji (p=0,002) u odnosu na vrijednosti dobijene za pulpe kontrolnih zuba. Zaključci. Komparativna analiza rezultata o antibakterijskoj efikasnosti jednokratno primjenjenog ozona i 2% hlorheksidina u ispreparisani kavitet zuba pokazuje da su oba antiseptika podjednako efikasna. Poslije jednokratne primjene ozona kao antiseptika u kavitet zuba povećava se nivo VEGF, koji ne predstavlja patološko povećanje, i aktivira se antioksidativni sistem u tkivu pulpe, što ukazuje na njegovu biokompatibilnost sa zubnom pulpom.
  • Ставка
    Имуномодулацијска својства природних целулозних нанокристала
    (Универзитет у Источном Сарајеву, Медицински факултет Фоча, 2023) Васиљевић Милош
    Наноцелулоза (NC) привлачи доста пажње последњих неколико година, посебно када је у питању биомедицинска примјена. У том смислу су од значаја њена примјена у виду антибактеријског средства, потом у областима ткивног инжињеринга, зарастања рана, доставе лијекова и терапије тумора. Међутим, имуномодулацијска својства NC, а посебно се то односи на целулозне нанокристале (CNC), су до сада недовољно испитана. Оно што CNC издваја у односу на друге биоматеријале, укључујући и друге типове NC, су веома пожељна физичко-хемијска својства, доступност извора и јефтин процес производње. Циљеви истраживања су били да се: испита цитотоксичност CNC на моделу хуманих мононуклеарних ћелија периферне крви (PBMNC); одреди дозно зависни ефекат нецитотоксичних концентрација CNC на функционална својства PBMNC; анализира ефекат нецитотоксичних концентрација CNC на диферентовање моноцита периферне крви у дендритске ћелије (moDC) и њихово сазријевање; испита ефекат нецитотоксичних концентрација CNC на функционална свосјства moDC. На моделу PBMNC је анализирана цитотоксичност CNC и модулација пролиферације и продукције цитокина индукованих поликлонским стимулатором. Интернализација CNC је проучавана на истом моделу флуоресцентном микроскопијом након припреме цитоспин препарата. Имуномодулацијски ефекти CNC на антиген презентујуће ћелије (APC) су испитивани на моделу moDC и алогених Т лимфоцита. Фенотипске карактеристике moDC и Т ћелија су одређиване проточном цитометријом. Функцијска карактеризација moDC и Т ћелија је одређивана тестом алогене мијешане леукоцитне реакције и анализом цитокина. Резултати су показали да нецитотоксичне дозе CNC (≤ 400 μg/ml) поред супресије пролиферације PBMNC, инхибирају и продукцију TNF-α, IFN-γ, IL-2 и IL-1β од стране PBMNC. Са друге стране показана је стимулација продукције IL-6, IL-17 и IL-10 у културама ових ћелија. Анализа интеракције CNC и PBMNC је утврдила да лимфоцити не интернализују CNC за разлику од моноцита/макрофага и DC. CNC су смањили капацитет диференцијације moDC с обзиром на већу експресију CD14 и CD209, односно мању експресију CD1a од стране moDC диферентованих у присуству CNC у поређењу са контролним moDC. CNC су модификовали сазријевање moDC у присуству LPS/IFN-γ. Наиме, moDC диферентоване у присуству CNC су мање испољавале CD83 након стимулације LPS/IFN-γ у поређењу са контролним moDC. Са друге стране, ове ћелије су HLA-DR експримирале у већој мјери у односу на контролне moDC. Експресија CD86 и CD40 није била значајније модификована у поређењу са контролним moDC. Такође, показан је стимулативни ефекат CNC на толерогени потенцијал moDC. moDC диферентоване у присуству CNC су више испољавале толерогене маркере (PD-L1, ILT-3, IDO-1, IL-33 и IL-10) у поређењу са контролним moDC. Уочено је смањење концетрације IL-1β, IL-12 и IL-23, a повећање концентрације IL-10 и IL-27 у супернатантима култура moDC диферентованих у присуству CNC у односу на контролне moDC. moDC диферентоване у присуству CNC су усмјеравалe Th одговор у правцу Th2 и регулаторних Т ћелија (Treg), a инхибирaлe Th1 и Th17 поларизацију Т ћелија. Ови резултати јасно указују да CNC модулирају имунски одговор потенцирањем толерогених својстава DC. Имуномодулацијска својства CNC захваљујући којима CNC посједују изузетан имунотерапијски потенцијал, могу бити искориштена не само на пољу ткивног инжињеринга већ и за дизајнирање нових платформи у терапији болести у којима је неопходно постићи добро контролисану и DC-посредовану индукцију толеранце.
  • Ставка
    Fenotipske i funkcionalne karakteristike menzenhimalnih stromalnih matičnih ćelija izolovanih iz zdravog i inflamiranog tkiva humane gingive/
    (Univerzitet u Istočnom Sarajevu, Medicinski fakultet Foča, 2023) Marina Radanović
    Dokazano je da mezenhimalne stromalne matične ćelije (GMSC) izolovane iz gingivalnog tkiva imaju važnu ulogu u procesu parodontopatije. Međutim, kako je P. Gingivalis jedan od ključnih etioloških faktora u nastanku bolesti parodoncijuma, njegov uticaj na zdravu (H) i parodontopatijom zahvaćenu gingivu (P) nije dovoljno poznat. U cilju rješavanja ovog problema, uspostavili smo 10 H-GMSC i 12 P-GMSC linija. Nije bilo značajnih razlika u morfologiji, diferencijaciji u hondrondroblaste i adipocite, ekspresiji karakterističnih MSC markera, uključujući i pericitne markere NG2 i PDGFR između H- i P- GMSC linija. Međutim, proliferacija, veličina ćelija i osteogeni potencijal su bili veći kod P- GMSC linija, za razliku od njihove manje sposobnosti inhibicije proliferacije mononuklearnih ćelija periferne krvi. P. Gingivalis je povećao mRNA ekspresiju IL-6, IL-8, MCP-1, Gro-α, Rantes, TLR-2, HIF-1α, OPG, MMP-3, SDF-1, HGF i IP-10 u P-GMSC, dok je ekspresija samo IL-6, MCP-1 i GRO-Α bila povećana kod H-GMSC. Ekspresija MCP-1, Rantes, IP-10 i HGF je bila značajno veća u P-GMSC-u u odnosu na H-GMSC, ali je ekspresija IDO-1 bila manja. Nije bilo značajnih promjena u ekspresiji TLR-3, TLR- 4, TGF-β, LAP, IGFBP4 i TIMP-1 u oba tipa GMSC. Zaključno, naši rezultati ukazuju da P-GMSC zadržavaju svoja pro-inflamatorna svojstva u kulturi, imaju manji imunosupresivni potencijal nego H-GMSC a ekspresija gena povezanih sa regeneracijom tkiva je poremećena. Sve ove funkcije i genska ekspresija su bile značajno potencirane ili modifikovane nakon tretmana ćelijskih kultura sa P. Gingivalis-om.
  • Ставка
    Hirurško liječenje periapeksnih lezija: antibakterijski efekat ozona i uticaj ekspresije gena na ishod liječenja/
    (Univerzitet u Istočnom Sarajevu, Medicinski fakultet Foča, 2023) Saša Dabić
    Uvod. Hirurška terapija apeksnih parodontitisa je indikovana u slučajevima neuspjeha endodontske terapije. Dezinfekcija površine korijena nakon uklanjanja periapeksne lezije i resekcije može imati pozitivan uticaj na ishod hirurške terapije periapeksnih lezija. Ozon se kao antiseptik primjenjuje u terapiji različitih oralnih oboljenja, ali p odaci o njegovom terapijskom efektu kod hirurškog liječenja periapeksnih lezija u literaturi nedostaju. U strukturnoj remodelaciji periapeksnih tkiva nakon hirurške intervencije , važnu kontrolu imaju i geni . U ograničenom broju istraživanja do sada je ispitivana i dokazana ekspresija gena u periap eksnim lezijama kao i njihov uticaj na procese izliječenja. Cilj. Cilj ove teze je bio da ispita efekat ozona na totalan broj bakterija i Streptococcus spp. na površini korijena kod hirurškog liječenja periapeksnih lezija i na ishod liječenja, kao i da se ispita povezanost ekspresije VEGF A, PDGF A, TNF, TGFb1, COL1A1, VTN, ITGA5, ANGPT1, CTGF i CXCL9 gena u p eriapeksnim lezijama sa ishodom hirurške terapije . Materijal i metode . U istraživanje su uključeni ispitanici kod kojih je indikovana hiruršk a terapij a periapeksnih lezija (resekcija vrha Mikrobiološki uzorci su uzeti od ispitanika tretiranih ozonom i to iz periapeksne lezije (S1), nakon uklanjanja lezije (S2) i nakon primjene gasnog ozona (S3) (n=24). Kontrolnu grupu za poređenje ishoda hirurške terapije činili su ispitanici kod kojih je s provedena hirurška terapija bez primjene ozona (n=23). Uzorci periapeksnih lezija i kontrolnih periodontalnih ligamenata zdravih impaktiranih zuba (n=20) su korišćeni za određivanje ekspresije gena. Za određivanje ukupnog broja bakterija bakterija Strepto coccus spp. i ekspresije gena u uzorcima korištena je „real time“ lančana reakcija polimeraze (qPCR). Procjena ishoda liječenja vršena je na osnovu kliničkih i radioloških pokazatelja . Rezultati. Uklanjanje periapeksne lezije p=0,014 )), kao i jednokratna primjena gasnog ozona p<0,001 dovela je do značajno g smanj enja totaln og broj a bakterija , ali ne i Streptococcus spp. kod hirurškog liječenja periapeksnih lezija. Uspjeh liječenja je bio veći kod ispitanika t retiran ih ozonom u poređenju sa kontrolnom grupom, ali razlika nije dostigla statističku značajnost . Različita ekspresija ispitivanih gena je nađena i u periapeksnim lezijama i kontrolnim uzorcima zdravog periodontalnog ligamenta , a komparativna analiza je pokazala značajnu razliku samo u ekspresiji COL1A1 gena p=0,025 ). A naliza podataka je pokazala tendenciju ka značajnoj povezanosti ekspresije COL1A1 i CTGF sa ishodom hirurškog liječenja . Zaključci. Jednokratna primjena ozona značajno smanjuje totalan broj bakterija kod hirurškog liječenja periapeksnih lezija i pozitivno utiče na ishod liječenja. Ekspresija COL1A1 gen a, zajedno sa ekspresijom CTGF gen a može imati važnu ulogu u procesima zarastanja periapeksnih lezija.
  • Ставка
    Prediktivni i prognostički značaj polimorfizma u genu PD-L1 i ekspresije PD-L1 u ćelijama karcinoma dojke u postizanju kompletnog patološkog odgovora nakon neoadjuvantne terapije kod različitih molekularnih podtipova karcinoma dojke/
    (Univerzitet u Istočnom Sarajevu, Medicinski fakultet Foča, 2024) Dukić Nikolina
    Karcinom dojke predstavlja najčešću malignu bolest u ženskoj populaciji, čini oko 24 % svih maligniteta kod žena. Uzrok nastanka oboljenja još uvijek je nepoznat te se može govoriti samo o faktorima rizika kao što su rana menarha, kasna menopauza, neradjanje, uzimanje oralnih kontraceptiva, gojaznost, pušenje, fizička neaktivnost. Genetski uzrokovan karcinom dojke javlja se u oko 10 % slučajeva i vezan je za mutacije na genima kao što su BRCA1, BRCA2, PTEN, TP53, MLH1, MSH2, ATM, CHEK2, PALB. Kada je u pitanju liječenje ranog karcinoma dojke na raspolaganju su operativni zahvat, adjuvantna terapija, zračna terapija. Poslednjih godina sve više se kod ranog karcinoma dojke, posebno HER2 pozitivnog i trostruko negativnog prvo ordinira hemioterapija (neoadjuvantna hemioterapija-NAT), a potom planira operativni zahvat. Mjera odgovora na NAT predstavlja kompletan patološki odgovor (pathological complete response-pCR). Patološki odgovor ima prediktivni i prognostički značaj i korelira sa vremenom do povrata bolesti (progression free survival-PFS) i ukupnim preživljavanjem (overall survival-OS). Osim standardnih prediktivnih i prognostičkih faktora koji razvrstavaju karcinom dojke u molekularne podtipove (status ER, PR receptora, HER2 status i Ki 67) novija istraživanja su usmjerena na ispitivanje nivoa ekspresije PD-L1 kod karcinoma dojke kao potencijalnu metu za imunoterapiju. Cilj ove doktorske disertacije bio je ispitati stepen patološkog odgovora nakon NAT kod različitih molekularnih podtipova karcinoma dojke, ispitati PD-L1 ekspresiju kao i polimorfizam PD-L1 gena kod različitih molekularnih podtipova, kao i vezu izmedju molekulanog podtipa, patološkog odgovora tumora, PD-L1 ekspresije i polimorfizma PD-L1 gena. U ovu studiju uključeno je 170 pacijentkinja sa ranim karcinomom dojke kojima je uradjena iglena biopsija tumora te su podvrgnute NAT, a potom operisane. Osim standardnih parametara molekularnog podtipa (ER, PR, HER2, Ki 67) na biopsijskim uzorcima uradjena je imunohistohemija PD-L1 statusa koji je procjenjivan korišćenjem SP142 antitijela na Ventana aparatu. S druge strane polimorfizam PD-L1 gena odredjivan je iz krvi pacijentkinja, odnosno, zajednički aleli pojedinačnog nukleotidnog polimorfizma (engl. single nucleotide polymorphism, SNP) PD-1L rs4143815 C/G su amplificirani tehnikom lančane polimerizacije (engl. polymerase chain reaction, PCR). U rezultatima ove studije dobijeno je da su najlošiji patološki odgovor imale pacijentkinje sa luminal A i luminal B tumorom dojke, dok su najbolji patološki odgovor imale sa pravim HER2 pozitivnim tumorom (p<0.001). PD-L1 ekspresija bila je više prisutna kod trostrukonegativnih i HER2 pozitivnih pacijentkinja u odnosu na druge molekularne tipove. Kompletan patološki odgovor češće su postizale pacijentkinje sa PD-L1 pozitivnim u odnosu na PD-L1 negativni karcinom dojke. Pacijentkinje sa CG heterozigotnim genotipom češće su bile HER2 podtipa, češće su bile PD-L1 pozitivne i imale značajno veći kompletan patološki odgovor (p<0,001). Rezultati ovog istraživanja ukazuju da je za trostrukonegativne tumore koji su statistički značajno PD-L1 pozitivni u odnosu na druge podtipove, ali nisu postizali značajan kompletan patološki odgovor neophodna neoadjuvantna terapija PD-L1 inhibitorima kao dodatak hemioterapiji. Dok za prave HER2 pozitivne tumore dojke koji su, takodje, statistički značajno PD-L1 pozitivni ima smisla buduća istraživanja usmjeriti u pravcu ordiniranja imunoterapije u neoadjuvantnom setingu kao dodatak dosadašnjoj standardnoj NAT- hemio i dualnoj HER2 blokadi.
  • Ставка
    Povezanost nivoa citokina u nosnom sekretu sa težinom kliničke slike, komorbiditetima i kvalitetom života kod adolescenata s alergijskim rinitisom/
    (Univerzitet u Istočnom Sarajevu, Medicinski fakultet Foča, 2024) Ljiljana Krsmanović
    Uvod: Rinitisi se klasifikuju u dve grupe sa propratnom alergijom (alergijski rinitis, AR) i bez alergije koji i dalje ispoljavaju nazalne simptome (nealergijski rinitis, NAR) bez specifične preosetljivosti posredovane imunoglobulinom E (IgE). Česte epizode nazalnih simptoma kod AR imaju značajan negativan uticaj na kvalitet života povezan sa zdravljem (eng. Health Related Quality of Life, HRQoL) kod adolescenata. Svrha ove studije bila je testiranje hipoteza da inflamatorni citokini produkovani u nosnom sekretu mogu biti povezani sa HRQoL, komorbiditetima i težinom kliničkih manifestacija kod adolescenata s AR. Metode: U studiji preseka ispitivano je 113 adolescenata podeljenih na grupe s AR, NAR i kontrolnu grupu. Kvalitet života ispitivan je Evropskim upitnikom 5 dimenzija 3 nivoa za određivanje kvaliteta života (eng. European Quality of Life 5 Dimensions 3 Level Version, EQ-5D-3L), opštim 16D upitnikom, upitnikom za procenu kvaliteta života kod adolescenata a rinokonjuktivitisom (eng. Adolescent Rhinoconjunctivitis Quality of Life Questionnaire, AdolRQLQ), mini upitnikom za kvalitet života kod astme (eng. Mini Asthma Quality of Life Questionnaire, MiniAQLQ) upitnikom pod nazivom skor ukupno četiri simptoma (eng. Total 4 Symptom Score, T4SS) za procenu kliničkih manifestacija. Iz sekreta uzorkovanih nazalnim brisevima određivano je prisustvo eozinofila i protočnom citometrijom koncentracije 13 citokina. Rezultati: AR grupa adolescenata je imala značajno niže vrednosti EQ-5D-3L ukupnog indeks skora (0,661±0,267 u odnosu na 0,943±0,088; p < 0,001) i veće ukupne vrednosti AdolRQLQ skora (2,76±1,01 naspram 1,02±0,10; p < 0,001) u poređenju sa kontrolnom grupom. AR grupa je imala veće koncentracije IL-1β (p = 0,002), IL-6 (p = 0,031), IL-8 (p < 0,001), IL17-A (p=0,013) i IL-18 (p=0,014) u poređenju sa kontrolnom grupom, a IL-1β, IL-6, IL17-A i IL-18 su bili značajno (p < 0,050) povećani sa progresijom bolesti. Citokini IL-1β, IL-6, kao i težak oblik bolesti su identifikovani kao značajni prediktori nižeg HRQoL kod adolescenata s AR. Zaključci: Adolescenti sa AR imali su značajno lošiji HRQoL u odnosu na NAR i kontrolnu grupu ispitanika. Ova studija je identifikovala IL-1β, IL-6 i težinu bolesti kao prediktore nižeg HRQoL kod adolescenata s AR.
  • Ставка
    Antiinflamacijska i imunomodulacijska svojstva sitagliptina, inhibitora dipeptidil peptidaze-4, u modelima interakcije humanih antigen-prezentujućih ćelija i T limfocita in vitro/
    (Univerzitet u Istočnom Sarajevu, Medicinski fakultet Foča, 2024) Marija Drakul
    Dipeptidil peptidaza 4 (DPP4), takođe poznata i kao CD26, je transmembranski glikoprotein tipa II, molekulske mase 110 kD. DPP4/CD26 je široko eksprimiran u različitim organima (bubrezi, moždano tkivo, pluća, jetra, gastrointestinalni trakt, kostna srž), kao i na površini različitih tipova ćelija kao što su endotelne, epitelne, stromalne, matične ćelije, kao i ćelije imunskog sistema (limfociti, monociti, NK ćelije). Danas je u upotrebi, relativno nova, grupa oralnih antidijabetičnih lekova, koji predstavljaju selektivne DPP4 inhibitore (DPP4i), često jednim imenom nazvani gliptini. Usled široke ekspresije DPP4/CD26 molekula, poslednjih godina veliki broj istraživanja ukazuje na druge efekte DPP4 inhibitora, nezavisno od njihovog hipoglikemijskog delovanja. Postojeća saznanja, dobijena u kliničkim studijama, in vitro istraživanjima i in vivo eksperimentima na životinjama, sugerišu i potencijalni antiinflamacijski i imunomodulacijski efekat ove grupe lekova, međutim tačani mehanizmi koji se nalaze u osnovi ovih procesa nisu dovoljno istraženi. Ciljevi istraživanja ovog projekta su bili da se ispita citotoksičnost sitagliptina na modelima kultura humanih mononuklearnih ćelija periferne krvi (PBMC) i dendritiskih ćelija diferentovanih iz monocita (MoDC fenotipske i funkcionalne karakteristike MoDC diferentovanih u prisustvu sitagliptina, kao i ekspresija signalnih molekula p65 nuklearnog faktora kapa B (NF-kappa-B) i p38 mitogenom aktiviranih protein (MAP) kinaza u MoDCs tretiranim sitagliptinom. U istaživanju su korištene MoDCs dobrovoljnih davalaca, korištenjem standardnog protokola (kultivacija ćelija sa granulocitno-monocitnim faktorom rasta u kombinaciji sa interleukinom-4 - GM-CSF/IL-4), tokom 4 dana. Tretman sa lipoplisasaridom (LPS) i interferonom-γ (IFN-γ), tokom 24h, je korišten za indukciju sazrevanja MoDCs. Citotoksičnost sitagliptina je procenjivana pomoću testova apoptoze, nekroze i metaboličke aktivnosti (MTT). Fenotipske i funkcionalne karakteristike MoDC ispitivane su metodom protočne citometrije, testom alogene mešane leukocitne reakcije i analizom devet različitih citokina. Western blot metoda je korištena za procenu aktivacije signalnih molekula. Ćelijske kulture su tretirane sa različitim necitotoksičnim koncentracijama sitagliptina na osnovu rezultata preliminarnih eksperimenata (najviše 500μg/mL) na početku diferencijacije (sitagliptin 0d protokol) ili nakon diferencijacije MoDC (sitagliptin 4d protokol). Sitagliptin je inhibirao diferencijaciju i sazrevanje MoDC, što je procenjeno na osnovu snižene ekspresije markera CD40, CD83, CD86, NLRP3, HLA-DR, nepromenjene ekspresije CD14 i inhibicije produkcije IL-1β, IL-12p70, IL-27, IL-23. Nasuprot tome sitagliptin je doveo do povećanja ekspresije CD26, tolerogenih markera (ILT4, IDO) i povećanje produkcije imunoregulatornih citokina (IL-10 i TGF-β). Svi rezultati su bili izraženiji kada je sitagliptin dodat na početku diferencijacije (sitagliptin 0d protokol). MoDC tretirane sitagliptinom su pokazale slabiji kapacitet alostimulacije T ćelija u MoDC/T ćelijskim ko-kulturama. Primena sitagliptina je dovela do inhibicije Th1 i Th17 odgovora, a stimulacije Th2 i T regulatornih (Treg) ćelija. Tolerogena svojstva MoDC tretiranih sitagliptinom dodatno su potvrđena povećanjem udela CD4+CD25+CD127- FoxP3+ Treg i Tr1 ćelija (CD4+IL-10+FoxP3-) u MoDC/T ćelijskim ko-kulturama. Diferencijacija IL-10+ i TGF-β+ Tregs, zavisila je od korištenog protokola sitagliptina. Western blot analiza je pokazala da sitagliptin inhibira ekspresiju p65NF-kB i p38MAPK, tokom sazrevanja MoDC. Dobijeni rezultati ukazuju da sitagliptin indukuje diferencijaciju tolerogenih DC, što doprinosi boljem razumevanju imunomodulacijskog delovanja DPP-4i i otvara mogućnosti za dalja istraživanja potencijalne primene ove grupe lekova u terapiji autoimunskih bolesti ili hroničnih inflamacijskih bolesti.
  • Ставка
    Povezanost nivoa citokina u serumu i dijetalnog inflamatornog indeksa kod oboljelih od kolorektalnog karcinoma i njihov značaj u kolorektalnom karcinomu/
    (Univerzitet u Istočnom Sarajevu, Medicinski fakultet Foča, 2024) Lana Sarajlić
    Prema podacima iz internacionalne baze za posmatranje karcinoma u 2018. godini ukupno u svijetu diagnostikovano je 18 miliona novih slučajeva svih karcinoma i zabilježeno je 9,6 miliona smrtnih ishoda. Od svih karcinoma dijagnostikovanih kod oba pola, KRK bio je treći najčešći karcinom (nakon karcinoma dojke i pluća) i drugi vodeći uzrok smrtnog ishoda od karcinoma (nakon karcinoma pluća). Dalje, ako se posmatra prema polu, kod muškaraca, KRK je nakon karcinoma pluća i prostate treći najčešće dijagnostikovani karcinom od svih karcinoma kod muškaraca). Kod ţena, KRK je nakon karcinoma dojke drugi najčeše dijagnostikovani karcinom od svih karcinoma kod ţena. Ciljevi istraživanja su bili da se utvrdi koncentracija pro-inflamatornih citokina i anti-inflamatornih citokina u serumu oboljelih od KRK i uporedi sa koncentracijom kod zdravih ispitanika i unutar grupe oboljelih u zavisnosti od lokalizacije, histološkog gradusa tumora i stadijuma bolesti te da se utvrde vrijednosti DII skora kod oboljelih od KRK i uporede sa vrijednostima kod zdravih ispitanika i unutar grupe oboljelih u zavisnosti od lokalizacije, histološkog gradusa tumora i stadijuma bolesti. Cilj je bio i utvrditi povezanost koncentracije pro-inflamatornih citokina i anti-inflamatornih citokina sa vrijednošću DII skora kod oboljelih od KRK. Istraţivanje je sprovedeno po dizajnu eksplorativne prospektivne studije slučajeva i kontrola u Univerzitetskoj bolnici Foča tokom 2018. i 2019. godine. Grupu slučajeva činilo je 110 pacijenata kod kojih se tokom sprovođenja studije postavila patohistološka dijagnoza kolorektalnog karcinoma. Grupu kontrola činilo je 110 pacijenata bez dijagnoze KRK, a koji su u isto vrijeme liječeni u Univerzitetskoj bolnici Foča. Rezultati su pokazali da su pacijenti sa KRK imali ĉešću pojavu KRK u porodici, rjeđu fizičku aktivnost, češće bili pušači, češće konzumirali mesne prerađevine i imali više vrijednosti CRP, AST i tumorskih makera CEA i CA 19-9 u serumu u odnosu na kontrolne ispitanike, značajno više serumske koncentracije pro-inflamatornih citokina IL-6 i IL-17A, i značajno niže koncentracije anti-inflamatornog citokina IL-10 u odnosu na pacijente sa lijevo lokalizovanim tumorom. Pacijenti sa većim TNM stadijumom imali su značajno više koncentracije pro-inflamatornih citokina IL-6 i IL-17A, a značajno niže koncentracije anti-inflamatornog citokina IL-10. Pacijenti sa slabo diferentovanim tumorom stadijumom imali su značajno više koncentracije pro-inflamatrnog citokina IL-6, a značajno niže koncentracije anti-inflamatornog citokina IL-10 u odnosu na pacijente sa umjereno i dobro diferentovanim tumorom. Pacijenti sa KRK imali su značajno više prosječne vrijednosti ukupnog DII skora u odnosu na kontrolne ispitanike, tj. njihova ishrana bila je više pro-inflamatorna. Ukupni DII skor bio je značajno veći tj. više proinflamatoran kod pacijenata sa KRK desnog kolona, kod pacijenata sa IV u odnosu na I/II, i u odnosu na III stadijum bolesti. Pacijenti sa slabo diferentovanim tumorom imali su više vrijednosti DII skora u odnosu na pacijente sa dobro diferentovanim tumorom. Pacijenti koji su imali više vrijednosti DII skora, koje ukazuju na pro-inflamatornu ishranu, imali su istovremeno i značajno više koncentracije serumskog pro-inflamatornog citokina IL-6. Pacijenti koji su imali niže vrijednosti DII skora, koje ukazuju na anti-inflamatornu ishranu imali su istovremeno i značajno više koncentracije anti-inflamatornog citokina IL-10.
  • Ставка
    Analiza indikatora i razvoj pouzdanog alata za procjenu fragilnosti kod osoba starije životne dobi u Bosni i Hercegovini/
    (Univerzitet u Istočnom Sarajevu, Medicinski fakultet Foča, 2024) Natalija Hadživuković
    Uvod. Starenje je neizbježan proces koji postaje i javnozdravstveni problem. Fragilnost je vrlo učestala u populaciji starih osoba i sa sobom nosi rizik od loših zdravstvenih ishoda, uključujući povećanu smrtnost, institucionalizaciju, padove i hospitalizaciju. Primarni cilj studije bio je da se na osnovu korištenih upitnika, antropometrijskih i biohemijskih parametara formira jednostavan i pouzdan skrining upitnik za procjenu fragilnosti kod osoba starije životne dobi u Bosni i Hercegovini a primjenljiv u ambulanti porodične medicine. Sekundarni cilj bio je da se odrede referentne vrijednosti antropometrijskih mjerenja, funkcionalnih, nutritivnih, psiholoških, socijalnih i laboratorijskih indikatora fragilnosti. Metodologija. Studija presjeka je obuhvatila 510 osoba starijih od 65 godina starosti. Funkcionalni status ispitivan je pomoću Tinetti testa procjene hoda i ravnoteže. Fizička ograničenja su procijenjena i pomoću upitnika za dugotrajnu invalidnost Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj. Lawtonov-om skalom procijenjene su instrumentalne aktivnosti svakodnevnog života, a dnevne bazične pomoću Katz-ovog indeksa. Opšti upitnik za brzi skrining sarkopenije SARC-F korišten je kao potencijalni brzi skrining test na sarkopeniju, a procjena sarkopenije obuhvatila je i stisak šake, ustajanje sa stolice, Test ,,ustani i idi“, brzinu hoda, obim potkoljenice i obim nadlaktice. Antropometrijska mjerenja su obuhvatila indeks tjelesne mase, obim nadlaktice i obim srednje cirkumferencije potkoljenice. Nutritivni status procijenjen je pomoću Mini Nutritivna skala – MNA, a procjena socijalnog domena je izmjerena primjenom De Jongove skale usamljenosti i korištena je Kesler-ova skala psihološke uznemirenosti. Urađeni su sljedeći laboratorijski biomarkeri: laboratorijska analiza markera inflamacije CRP-visoko senzitivni, metabolički marker HbA1C i albumin kao serumski marker. Rezultati. Rezultati su pokazali da osobe sa sarkopenijom imaju veći broj hroničnih bolesti, broj posjeta ljekaru porodične medicine zbog ozbiljnih stanja i stanja koja nose rizik od umiranje, broj hospitalizacija i operativnih zahvata, kao i broj lijekova koje koriste. Uočeno je da ispitanici koji imaju sarkopeniju imaju i znatno veći procenat ozbiljanog poremećaja psihološkog distresa u odnosu na ispitanike koji su bili bez sarkopenije. Ispitanici muškog pola su imali veće vrijednosti tjelesne težine, visine, veći obim struka, obim nadlaktice, kao i obim srednje cirkumferencije potkoljenice u odnosu na ženski pol. Negativna korelacija pronađena je između tjelesne visine i SARC-F upitnika (p=0,044) a pozitivna između pomenutog upitnika i obima struka (p=0,003) kod žena, dok je kod muškaraca zabilježena negativna korelacija pomenutog upitnika i obima srednje cirkumferencije potkoljenice (p=0,025), što potkrepljuje činjenicu povezanosti sarkopenije i fragilnosti sa vrijednostima antropometrijskih parametara. Osobe koje su imale sarkopeniju imale su veće vrijednosti CRP-a u odnosu na osobe bez sarkopenije, što nije slučaj kada su u pitanju vrijednosti albumina i HbA1C-a. Zakjučak. Procjena fragilnosti treba uključiti detaljnu anamnezu, procjenu aktuelnog oboljenja, ispitivanje funkcionalnog, psihološkog i sociološkog statusa, određivanje antropometrijskih i laboratorijskih parametara. Granične vrijednosti obima struka se moraju prilagoditi starijoj populaciji, i vrijednosti CRP-a se mogu koristiti u sklopu analize drugih parametara za procjenu fragilnosti. Novi upitnik za procjenu fragilnosti je pouzdan i može se koristiti u ambalnti porodične medicine.