Медицински факултет / Faculty of Medicine

Трајни URI за ову колекцију

https://repozitorijum.ues.rs.ba/handle/123456789/29

Потражи

Прегледај Медицински факултет / Faculty of Medicine по Наслов

  • Ставка
    Analiza indikatora i razvoj pouzdanog alata za procjenu fragilnosti kod osoba starije životne dobi u Bosni i Hercegovini/
    (Univerzitet u Istočnom Sarajevu, Medicinski fakultet Foča, 2024) Natalija Hadživuković
    Uvod. Starenje je neizbježan proces koji postaje i javnozdravstveni problem. Fragilnost je vrlo učestala u populaciji starih osoba i sa sobom nosi rizik od loših zdravstvenih ishoda, uključujući povećanu smrtnost, institucionalizaciju, padove i hospitalizaciju. Primarni cilj studije bio je da se na osnovu korištenih upitnika, antropometrijskih i biohemijskih parametara formira jednostavan i pouzdan skrining upitnik za procjenu fragilnosti kod osoba starije životne dobi u Bosni i Hercegovini a primjenljiv u ambulanti porodične medicine. Sekundarni cilj bio je da se odrede referentne vrijednosti antropometrijskih mjerenja, funkcionalnih, nutritivnih, psiholoških, socijalnih i laboratorijskih indikatora fragilnosti. Metodologija. Studija presjeka je obuhvatila 510 osoba starijih od 65 godina starosti. Funkcionalni status ispitivan je pomoću Tinetti testa procjene hoda i ravnoteže. Fizička ograničenja su procijenjena i pomoću upitnika za dugotrajnu invalidnost Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj. Lawtonov-om skalom procijenjene su instrumentalne aktivnosti svakodnevnog života, a dnevne bazične pomoću Katz-ovog indeksa. Opšti upitnik za brzi skrining sarkopenije SARC-F korišten je kao potencijalni brzi skrining test na sarkopeniju, a procjena sarkopenije obuhvatila je i stisak šake, ustajanje sa stolice, Test ,,ustani i idi“, brzinu hoda, obim potkoljenice i obim nadlaktice. Antropometrijska mjerenja su obuhvatila indeks tjelesne mase, obim nadlaktice i obim srednje cirkumferencije potkoljenice. Nutritivni status procijenjen je pomoću Mini Nutritivna skala – MNA, a procjena socijalnog domena je izmjerena primjenom De Jongove skale usamljenosti i korištena je Kesler-ova skala psihološke uznemirenosti. Urađeni su sljedeći laboratorijski biomarkeri: laboratorijska analiza markera inflamacije CRP-visoko senzitivni, metabolički marker HbA1C i albumin kao serumski marker. Rezultati. Rezultati su pokazali da osobe sa sarkopenijom imaju veći broj hroničnih bolesti, broj posjeta ljekaru porodične medicine zbog ozbiljnih stanja i stanja koja nose rizik od umiranje, broj hospitalizacija i operativnih zahvata, kao i broj lijekova koje koriste. Uočeno je da ispitanici koji imaju sarkopeniju imaju i znatno veći procenat ozbiljanog poremećaja psihološkog distresa u odnosu na ispitanike koji su bili bez sarkopenije. Ispitanici muškog pola su imali veće vrijednosti tjelesne težine, visine, veći obim struka, obim nadlaktice, kao i obim srednje cirkumferencije potkoljenice u odnosu na ženski pol. Negativna korelacija pronađena je između tjelesne visine i SARC-F upitnika (p=0,044) a pozitivna između pomenutog upitnika i obima struka (p=0,003) kod žena, dok je kod muškaraca zabilježena negativna korelacija pomenutog upitnika i obima srednje cirkumferencije potkoljenice (p=0,025), što potkrepljuje činjenicu povezanosti sarkopenije i fragilnosti sa vrijednostima antropometrijskih parametara. Osobe koje su imale sarkopeniju imale su veće vrijednosti CRP-a u odnosu na osobe bez sarkopenije, što nije slučaj kada su u pitanju vrijednosti albumina i HbA1C-a. Zakjučak. Procjena fragilnosti treba uključiti detaljnu anamnezu, procjenu aktuelnog oboljenja, ispitivanje funkcionalnog, psihološkog i sociološkog statusa, određivanje antropometrijskih i laboratorijskih parametara. Granične vrijednosti obima struka se moraju prilagoditi starijoj populaciji, i vrijednosti CRP-a se mogu koristiti u sklopu analize drugih parametara za procjenu fragilnosti. Novi upitnik za procjenu fragilnosti je pouzdan i može se koristiti u ambalnti porodične medicine.
  • Ставка
    Antiinflamacijska i imunomodulacijska svojstva sitagliptina, inhibitora dipeptidil peptidaze-4, u modelima interakcije humanih antigen-prezentujućih ćelija i T limfocita in vitro/
    (Univerzitet u Istočnom Sarajevu, Medicinski fakultet Foča, 2024) Marija Drakul
    Dipeptidil peptidaza 4 (DPP4), takođe poznata i kao CD26, je transmembranski glikoprotein tipa II, molekulske mase 110 kD. DPP4/CD26 je široko eksprimiran u različitim organima (bubrezi, moždano tkivo, pluća, jetra, gastrointestinalni trakt, kostna srž), kao i na površini različitih tipova ćelija kao što su endotelne, epitelne, stromalne, matične ćelije, kao i ćelije imunskog sistema (limfociti, monociti, NK ćelije). Danas je u upotrebi, relativno nova, grupa oralnih antidijabetičnih lekova, koji predstavljaju selektivne DPP4 inhibitore (DPP4i), često jednim imenom nazvani gliptini. Usled široke ekspresije DPP4/CD26 molekula, poslednjih godina veliki broj istraživanja ukazuje na druge efekte DPP4 inhibitora, nezavisno od njihovog hipoglikemijskog delovanja. Postojeća saznanja, dobijena u kliničkim studijama, in vitro istraživanjima i in vivo eksperimentima na životinjama, sugerišu i potencijalni antiinflamacijski i imunomodulacijski efekat ove grupe lekova, međutim tačani mehanizmi koji se nalaze u osnovi ovih procesa nisu dovoljno istraženi. Ciljevi istraživanja ovog projekta su bili da se ispita citotoksičnost sitagliptina na modelima kultura humanih mononuklearnih ćelija periferne krvi (PBMC) i dendritiskih ćelija diferentovanih iz monocita (MoDC fenotipske i funkcionalne karakteristike MoDC diferentovanih u prisustvu sitagliptina, kao i ekspresija signalnih molekula p65 nuklearnog faktora kapa B (NF-kappa-B) i p38 mitogenom aktiviranih protein (MAP) kinaza u MoDCs tretiranim sitagliptinom. U istaživanju su korištene MoDCs dobrovoljnih davalaca, korištenjem standardnog protokola (kultivacija ćelija sa granulocitno-monocitnim faktorom rasta u kombinaciji sa interleukinom-4 - GM-CSF/IL-4), tokom 4 dana. Tretman sa lipoplisasaridom (LPS) i interferonom-γ (IFN-γ), tokom 24h, je korišten za indukciju sazrevanja MoDCs. Citotoksičnost sitagliptina je procenjivana pomoću testova apoptoze, nekroze i metaboličke aktivnosti (MTT). Fenotipske i funkcionalne karakteristike MoDC ispitivane su metodom protočne citometrije, testom alogene mešane leukocitne reakcije i analizom devet različitih citokina. Western blot metoda je korištena za procenu aktivacije signalnih molekula. Ćelijske kulture su tretirane sa različitim necitotoksičnim koncentracijama sitagliptina na osnovu rezultata preliminarnih eksperimenata (najviše 500μg/mL) na početku diferencijacije (sitagliptin 0d protokol) ili nakon diferencijacije MoDC (sitagliptin 4d protokol). Sitagliptin je inhibirao diferencijaciju i sazrevanje MoDC, što je procenjeno na osnovu snižene ekspresije markera CD40, CD83, CD86, NLRP3, HLA-DR, nepromenjene ekspresije CD14 i inhibicije produkcije IL-1β, IL-12p70, IL-27, IL-23. Nasuprot tome sitagliptin je doveo do povećanja ekspresije CD26, tolerogenih markera (ILT4, IDO) i povećanje produkcije imunoregulatornih citokina (IL-10 i TGF-β). Svi rezultati su bili izraženiji kada je sitagliptin dodat na početku diferencijacije (sitagliptin 0d protokol). MoDC tretirane sitagliptinom su pokazale slabiji kapacitet alostimulacije T ćelija u MoDC/T ćelijskim ko-kulturama. Primena sitagliptina je dovela do inhibicije Th1 i Th17 odgovora, a stimulacije Th2 i T regulatornih (Treg) ćelija. Tolerogena svojstva MoDC tretiranih sitagliptinom dodatno su potvrđena povećanjem udela CD4+CD25+CD127- FoxP3+ Treg i Tr1 ćelija (CD4+IL-10+FoxP3-) u MoDC/T ćelijskim ko-kulturama. Diferencijacija IL-10+ i TGF-β+ Tregs, zavisila je od korištenog protokola sitagliptina. Western blot analiza je pokazala da sitagliptin inhibira ekspresiju p65NF-kB i p38MAPK, tokom sazrevanja MoDC. Dobijeni rezultati ukazuju da sitagliptin indukuje diferencijaciju tolerogenih DC, što doprinosi boljem razumevanju imunomodulacijskog delovanja DPP-4i i otvara mogućnosti za dalja istraživanja potencijalne primene ove grupe lekova u terapiji autoimunskih bolesti ili hroničnih inflamacijskih bolesti.
  • Ставка
    Aнти-инфламаторна и имуномодулаторна својства дапсона на хуманим ћелијама периферне крви, in vitro/
    (Универзитет у Источном Сарајеву, Медицински факултет Фоча, 2025) Сара Ракочевић
    Дапсон је хемијски аналог сулфапиридина, синтетисан почетком XX века. Због свог бактериостатског дејства, првобитно је коришћен као антибиотик. Као антагониста пара-аминобензоичне киселине, дапсон инхибира синтезу дихидрофолне киселине, која је неопходна за раст бактерија. Већ деценијама се користи као терапија првог избора у лечењу лепре. Такође, примењује се у лечењу инфекција Pneumocystis jirovecii и Toxoplasma gondii код пацијената са AIDS-ом. Дапсон је такође показан као ефикасан антималарик. Недуго након његовог увођења у клиничку праксу, уочена су и његова анти-инфламаторна својства. Као анти-инфламаторни агенс, дапсон се користи у лечењу хроничних запаљенских обољења коже, познатих као неутрофилне дерматозе, које се карактеришу прекомерном инфилтрацијом неутрофилних и еозинофилних гранулоцита. Поред тога, користи се као допунска терапија за лечење других кожних и системских обољења. Међутим, и даље не постоје убедљиви докази о утицају дапсона на адаптивни имунски одговор. Доступна сазнања о анти-инфламаторним својствима дапсона су оскудна, што отежава потпуно разумевање терапијског одговора код пацијената оболелих од неутрофилних дерматоза. Разјашњење непотпуне слике о утицају дапсона на функцију неутрофилних гранулоцита, као и на ћелије адаптивног имунског одговора, представља основни научни проблем овог истраживачког пројекта. Циљеви истраживања ове докторске дисертације били су да се испита цитотоксичност дапсона на моделу хуманих неутрофилних гранулоцита и дендритских ћелија моноцитног порекла (moDC) периферне крви, као и ефекат нетоксичних доза дапсона на функционалне и фенотипске карактеристике неутрофилних гранулоцита и moDC. У истраживању су коришћени неутрофилни гранулоцити периферне крви и moDC добровољних даваоца. За добијање дендритских ћелија моноцитног порекла (moDCs) примењен је протокол базиран на факторима стимулације гранулоцитних/макрофагних колонија (GM-CSF) и интерлеукина (IL-4). Цитотоксичност дапсона на овим ћелијским моделима утврђена је методом проточне цитометрије. Продукција слободних радикала кисеоника одређена је методом хемилуминисценције луминола код неутрофилних гранулоцита стимулисаних са форбол-12-миристат-13-ацетатом (PMA), N-формилметионин леуцин фенилаланин (fMLP), калцијум јонофор (CaI) и цитокинима фактором некрозе тумора (TNF-α) алфа и интерлеукином 8 (IL-8), док је интензитет ослобађања ванћелијских неутрофилних замки (NETоза) мерен методом флуоресценције боје SytoxGreen код PMA и CaI стимулисаних неутрофилних гранулоцита. Фенотипске карактеристике су утврђене методом проточне цитометрије код неутрофилних гранулоцита стимулисаних са fMLP и цитокинима (TNF-α и IL-8), moDC и ко-културама moDC и Т лимфоцита. (енгл. specific sandwich enyzmelinked immunosorbent assay) специфични сандвич имуносорбентни тест (ELISA) метода коришћена је за мерење продукције цитокина у културама неутрофилних гранулоцита и moDCs, као и у ко-културама moDCs и Т лимфоцита. Резултати показују да је дапсон инхибирао продукцију ROS-ова и IL-8 у културама неутрофилних гранулоцита стимулисаних са PMA, fMLP, CaI и цитокинима (TNF-α и IL-8), као и NETозу у културама неутрофилних гранулоцита стимулисаних са PMA и CaI. Такође, дапсон је смањио продукцију IL-8 у културама стимулисаним са fMLP и TNF-α + fMLP. Дапсон је такође снизио експресију површинских маркера: CD11b/CD18, CD66 и CD89, истовремено стимулишући експресију маркера CD16, CD32, CD62L, CD89 и CD181 на неутрофилним гранулоцитима, што доводи до смањења њихове активације и ефекторске функције при стимулацији са fMLP-ом и цитокинима (TNF-α и IL-8). На моделу незрелих moDC, диференцираних од моноцита у присуству GM-CSF и IL-4, дапсон је умањио експресију CD209. Дапсон је такође утицао на сазревање ових ћелија индукованих LPS/IFN-γ, инхибирајући експресију хемокинских рецептора CCR2 и CCR7 и ко-стимулаторног молекула CD86, као и експресију толерогених маркера (PD-L1, IDO-1, TGF-β и IL-10). У истом контексту, дапсон је смањио продукцију про-инфламаторних цитокина (TNF-α, IL-1β, IL-6, IL-12 и IL-23), док је инхибирао продукцију анти-инфламаторног цитокина TGF-β и стимулисао продукцију IL-27. У ко-културама moDC и Т лимфоцита, moDC диференциране у присуству дапсона показале су смањен капацитет за поларизацију Th одговора у правцу Th1, Th2, Th17 и Treg ћелија, уз смањен капацитет за индукцију FoxP3+ Treg ћелија. Тиме се потврђује да дапсон има значајан утицај на функцију неутрофилних гранулоцита и дендритских ћелија моноцитног порекла, што указује на његове потенцијалне терапијске примене у лечењу запаљенских обољења и модулацији имунског одговора.
  • Ставка
    Fenotipske i funkcionalne karakteristike menzenhimalnih stromalnih matičnih ćelija izolovanih iz zdravog i inflamiranog tkiva humane gingive/
    (Univerzitet u Istočnom Sarajevu, Medicinski fakultet Foča, 2023) Marina Radanović
    Dokazano je da mezenhimalne stromalne matične ćelije (GMSC) izolovane iz gingivalnog tkiva imaju važnu ulogu u procesu parodontopatije. Međutim, kako je P. Gingivalis jedan od ključnih etioloških faktora u nastanku bolesti parodoncijuma, njegov uticaj na zdravu (H) i parodontopatijom zahvaćenu gingivu (P) nije dovoljno poznat. U cilju rješavanja ovog problema, uspostavili smo 10 H-GMSC i 12 P-GMSC linija. Nije bilo značajnih razlika u morfologiji, diferencijaciji u hondrondroblaste i adipocite, ekspresiji karakterističnih MSC markera, uključujući i pericitne markere NG2 i PDGFR između H- i P- GMSC linija. Međutim, proliferacija, veličina ćelija i osteogeni potencijal su bili veći kod P- GMSC linija, za razliku od njihove manje sposobnosti inhibicije proliferacije mononuklearnih ćelija periferne krvi. P. Gingivalis je povećao mRNA ekspresiju IL-6, IL-8, MCP-1, Gro-α, Rantes, TLR-2, HIF-1α, OPG, MMP-3, SDF-1, HGF i IP-10 u P-GMSC, dok je ekspresija samo IL-6, MCP-1 i GRO-Α bila povećana kod H-GMSC. Ekspresija MCP-1, Rantes, IP-10 i HGF je bila značajno veća u P-GMSC-u u odnosu na H-GMSC, ali je ekspresija IDO-1 bila manja. Nije bilo značajnih promjena u ekspresiji TLR-3, TLR- 4, TGF-β, LAP, IGFBP4 i TIMP-1 u oba tipa GMSC. Zaključno, naši rezultati ukazuju da P-GMSC zadržavaju svoja pro-inflamatorna svojstva u kulturi, imaju manji imunosupresivni potencijal nego H-GMSC a ekspresija gena povezanih sa regeneracijom tkiva je poremećena. Sve ove funkcije i genska ekspresija su bile značajno potencirane ili modifikovane nakon tretmana ćelijskih kultura sa P. Gingivalis-om.
  • Ставка
    Hirurško liječenje periapeksnih lezija: antibakterijski efekat ozona i uticaj ekspresije gena na ishod liječenja/
    (Univerzitet u Istočnom Sarajevu, Medicinski fakultet Foča, 2023) Saša Dabić
    Uvod. Hirurška terapija apeksnih parodontitisa je indikovana u slučajevima neuspjeha endodontske terapije. Dezinfekcija površine korijena nakon uklanjanja periapeksne lezije i resekcije može imati pozitivan uticaj na ishod hirurške terapije periapeksnih lezija. Ozon se kao antiseptik primjenjuje u terapiji različitih oralnih oboljenja, ali p odaci o njegovom terapijskom efektu kod hirurškog liječenja periapeksnih lezija u literaturi nedostaju. U strukturnoj remodelaciji periapeksnih tkiva nakon hirurške intervencije , važnu kontrolu imaju i geni . U ograničenom broju istraživanja do sada je ispitivana i dokazana ekspresija gena u periap eksnim lezijama kao i njihov uticaj na procese izliječenja. Cilj. Cilj ove teze je bio da ispita efekat ozona na totalan broj bakterija i Streptococcus spp. na površini korijena kod hirurškog liječenja periapeksnih lezija i na ishod liječenja, kao i da se ispita povezanost ekspresije VEGF A, PDGF A, TNF, TGFb1, COL1A1, VTN, ITGA5, ANGPT1, CTGF i CXCL9 gena u p eriapeksnim lezijama sa ishodom hirurške terapije . Materijal i metode . U istraživanje su uključeni ispitanici kod kojih je indikovana hiruršk a terapij a periapeksnih lezija (resekcija vrha Mikrobiološki uzorci su uzeti od ispitanika tretiranih ozonom i to iz periapeksne lezije (S1), nakon uklanjanja lezije (S2) i nakon primjene gasnog ozona (S3) (n=24). Kontrolnu grupu za poređenje ishoda hirurške terapije činili su ispitanici kod kojih je s provedena hirurška terapija bez primjene ozona (n=23). Uzorci periapeksnih lezija i kontrolnih periodontalnih ligamenata zdravih impaktiranih zuba (n=20) su korišćeni za određivanje ekspresije gena. Za određivanje ukupnog broja bakterija bakterija Strepto coccus spp. i ekspresije gena u uzorcima korištena je „real time“ lančana reakcija polimeraze (qPCR). Procjena ishoda liječenja vršena je na osnovu kliničkih i radioloških pokazatelja . Rezultati. Uklanjanje periapeksne lezije p=0,014 )), kao i jednokratna primjena gasnog ozona p<0,001 dovela je do značajno g smanj enja totaln og broj a bakterija , ali ne i Streptococcus spp. kod hirurškog liječenja periapeksnih lezija. Uspjeh liječenja je bio veći kod ispitanika t retiran ih ozonom u poređenju sa kontrolnom grupom, ali razlika nije dostigla statističku značajnost . Različita ekspresija ispitivanih gena je nađena i u periapeksnim lezijama i kontrolnim uzorcima zdravog periodontalnog ligamenta , a komparativna analiza je pokazala značajnu razliku samo u ekspresiji COL1A1 gena p=0,025 ). A naliza podataka je pokazala tendenciju ka značajnoj povezanosti ekspresije COL1A1 i CTGF sa ishodom hirurškog liječenja . Zaključci. Jednokratna primjena ozona značajno smanjuje totalan broj bakterija kod hirurškog liječenja periapeksnih lezija i pozitivno utiče na ishod liječenja. Ekspresija COL1A1 gen a, zajedno sa ekspresijom CTGF gen a može imati važnu ulogu u procesima zarastanja periapeksnih lezija.
  • Ставка
    Ozon u restaurativnoj stomatološkoj terapiji: antibakterijski efekat i uticaj na VEGF u zubnoj pulpi/
    (Univerzitet u Istočnom Sarajevu, Medicinski fakultet Foča, 2015) Jelena Krunić
    Uvod. Ozon ima široku primjenu u medicini, a posljednjih godina se primjenjuje u stomatologiji zbog izraženog antimikrobnog djelovanja bez pojave antimikrobne rezistencije. Manji broj kliničkih studija ukazuje na mogućnost primjene ozona u terapiji karijesnih lezija i za dezinfekciju kaviteta. Za odontoantiseptike je od značaja njihov farmakodinamski efekat kao i njihov bezbjednosni profil. Najveći broj do sada objavljenih radova o antibakterijskoj efikasnosti ozona na kariogene bakterije odnosi se na rezultate in vitro studija, a mali broj radova na ispitivanje biokompatibilnosti ozona na zubnu pulpu in vivo. Cilj. Cilj ove teze je bio da se ispita antibakterijski efekat primjene ozona na ukupan broj bakterija, Lactobacillus spp. i pojedine vrste Lactobacillus spp. poslije nepotpunog uklanjanja karijesa, kao i da se odredi koncentracija vaskularnog endotelnog faktora rasta (VEGF) i superoksid dismutaze (SOD) u zubnoj pulpi zdravih zuba poslije primjene ozona. Materijal i metode. Studija I je uključila ukupno 48 zdravih osoba oba pola, starosti od 19-48 godina, kod kojih je dijagnostikovana najmanje jedna duboka karijesna lezija (>1/2 debljine dentina) na okluzalnoj ili okluzalnoj i aproksimalnoj površini bočnog zuba. Ispitanici su u zavisnosti od primjenjenog antiseptika za dezinfekciju kaviteta podijeljeni u dvije grupe: eksperimentalna, u kojoj je korišćen ozon u obliku gasa, i komparativna grupa, gdje je primjenjen 2% hlorheksidin. Uzorci dentina su uzeti iz karijesnih kaviteta poslije nepotpunog uklanjanja karijesa i poslije primjene antiseptika i analizirani su kultivisanjem, lančanom reakcijom polimeraze (PCR) i „real-time“ PCR (qPCR). Studijom II su obuhvaćene 38 zdrave osobe oba pola, starosti 18-40, kod kojih je indikovana ekstrakcija intaktnih i klinički zdravih donjih molara. Poslije preparacije kaviteta na okluzalnoj površini zuba u eksperimentalnoj grupi je primjenjen ozon u obliku gasa, dok u kontrolnoj grupi kaviteti nisu tretirani (fiziološki rastvor). U zubnim pulpama određen je nivo VEGF imunoesejskom tehnikom (ELISA) i nivo SOD spektrofotometrijskom metodom. Rezultati. Studija I. Jednokratna primjena ozona i hlorheksidina u preparisani kavitet je dovela do značajnog smanjenja ukupnog broja aerobnih i anaerobnih bakterija, Streptococcus spp., Lactobacillus spp., ali ne i pojednih vrsta Lactobacillus spp., nezavisno od metode identifikacije bakterija. Komparativna analiza antibakterijskog efekta ozona i hlorheksidina ispitivana metodom kultivisanja je pokazala da je ozon izazvao značajno smanjenje broja Lactobacillus spp. (p=0,041), a hlorheksidin značajno smanjenje broja Streptococcus spp. (p=0,041). Primjenom PCR i qPCR metode nije zabilježena razlika u efikasnosti ozona i hlorheksidina na kariogene bakterije. Studija II. Koncentracija VEGF u grupi tretiranoj ozonom je bila značajno veća (p<0,0001), a nivo SOD značajno manji (p=0,002) u odnosu na vrijednosti dobijene za pulpe kontrolnih zuba. Zaključci. Komparativna analiza rezultata o antibakterijskoj efikasnosti jednokratno primjenjenog ozona i 2% hlorheksidina u ispreparisani kavitet zuba pokazuje da su oba antiseptika podjednako efikasna. Poslije jednokratne primjene ozona kao antiseptika u kavitet zuba povećava se nivo VEGF, koji ne predstavlja patološko povećanje, i aktivira se antioksidativni sistem u tkivu pulpe, što ukazuje na njegovu biokompatibilnost sa zubnom pulpom.
  • Ставка
    Polimorfizam APOE gena kao prediktor postoperativnog kognitivnog poremećaja/
    (Univerzitet u Istočnom Sarajevu, Medicinski fakultet Foča, 2025) Dalibor Bošković
    Uvod: Postoperativni kognitivni poremećaj (POKP) se vrlo često javlja kod operisanih pacijenata. Ova, sve prisutnija komplikacija ugrožava oporavak operisanih pacijenata, narušava kvalitet života pacijenata i njihovih porodica, produžava boravak u bolnici i povećava cijenu liječenja. Pretpostavili smo da je prisustvo alela ε4 u APOE genotipu zajedno sa drugim sociodemografskim i kliničkim faktorima potencijalni prediktori za nastanak POKP sedam dana i tri mjeseca poslije operacije karcinoma debelog crijeva u opštoj anesteziji. Cilj: Ciljevi istraživanja su bili da se: odrediti zastupljenost homozigotnih i heterozigotnih APOE genotipova (ε2/ε2, ε2/ε3, ε2/ε4, ε3/ε3, ε3/ε4 i ε4/ε4) kod pacijenata sa karcinomom debelog crijeva operisanih u opštoj anesteziji; uporediti prediktivni značaj svake od alelnih varijanti (ε2, ε3 i ε4) za nastanak POKP kod gore navedenih ispitanika; utvrditi prisustvo i stepen poremećaja kognitivnih funkcija pomoću Mini-Mental State Examination (MMSE) kod pacijenata sa karcinomom debelog crijeva prije i poslije operacije te ih uporediti sa učestalošću svake od alelnih varijanti APOE gena; utvrditi povezanost između vremena trajanja operacije karcinoma debelog crijeva sa razvojem POKP i zastupljenošću alelnih varijanti APOE gena; analizirati sve značajne socidemografske faktore rizika za razvoj POKP kod navedenih pacijenata. Metode: U našem istraživanju učestvovalo je ukupno 113 pacijenata starijih od 18 godina koji su operisani u opštoj anesteziji od karcinoma debelog crijeva u periodu od 2021. do 2023. godine. Preoperativna priprema, anestezija i postoperativni tretman bili su ujednačeni i standardizovani za sve pacijente. Kognitivni status je izmjeren na osnovu MMSE, dan prije operacije, sedmi dan i tri mjeseca poslije operacije. Rezultati: Rezultati su pokazali da je na osnovu psihometrijskog testa (MMSE), 105 pacijenata (92,9%) imalo POKP sedam dana poslije operacije, a tri mjeseca poslije operacije POKP je identifikovan kod 45 pacijenata (39,8%). Došlo je do statistički značajnog poremećaja kognitivnih funkcija kod pacijenata sa APOE ε4 alelom (p=0,007) sedam dana poslije operacije. Stariji pacijenti (≥65 godina) češće su imali POKP tri mjeseca poslije operacije u poređenju sa mlađim pacijentima (80,0% u odnosu na 52,9%, p=0,003). Zaključak: Ovi rezultati jasno ukazuju da je prisustvo APOE ε4 alela potencijalni prediktor rizika za nastanak POKP sedam dana poslije operacije, a starost je značajan sociodemografski faktor rizika za pojavu POKP tri mjeseca poslije operacije karcinoma debelog crijeva koja je urađena u opštoj anesteziji.
  • Ставка
    Povezanost nivoa citokina u nosnom sekretu sa težinom kliničke slike, komorbiditetima i kvalitetom života kod adolescenata s alergijskim rinitisom/
    (Univerzitet u Istočnom Sarajevu, Medicinski fakultet Foča, 2024) Ljiljana Krsmanović
    Uvod: Rinitisi se klasifikuju u dve grupe sa propratnom alergijom (alergijski rinitis, AR) i bez alergije koji i dalje ispoljavaju nazalne simptome (nealergijski rinitis, NAR) bez specifične preosetljivosti posredovane imunoglobulinom E (IgE). Česte epizode nazalnih simptoma kod AR imaju značajan negativan uticaj na kvalitet života povezan sa zdravljem (eng. Health Related Quality of Life, HRQoL) kod adolescenata. Svrha ove studije bila je testiranje hipoteza da inflamatorni citokini produkovani u nosnom sekretu mogu biti povezani sa HRQoL, komorbiditetima i težinom kliničkih manifestacija kod adolescenata s AR. Metode: U studiji preseka ispitivano je 113 adolescenata podeljenih na grupe s AR, NAR i kontrolnu grupu. Kvalitet života ispitivan je Evropskim upitnikom 5 dimenzija 3 nivoa za određivanje kvaliteta života (eng. European Quality of Life 5 Dimensions 3 Level Version, EQ-5D-3L), opštim 16D upitnikom, upitnikom za procenu kvaliteta života kod adolescenata a rinokonjuktivitisom (eng. Adolescent Rhinoconjunctivitis Quality of Life Questionnaire, AdolRQLQ), mini upitnikom za kvalitet života kod astme (eng. Mini Asthma Quality of Life Questionnaire, MiniAQLQ) upitnikom pod nazivom skor ukupno četiri simptoma (eng. Total 4 Symptom Score, T4SS) za procenu kliničkih manifestacija. Iz sekreta uzorkovanih nazalnim brisevima određivano je prisustvo eozinofila i protočnom citometrijom koncentracije 13 citokina. Rezultati: AR grupa adolescenata je imala značajno niže vrednosti EQ-5D-3L ukupnog indeks skora (0,661±0,267 u odnosu na 0,943±0,088; p < 0,001) i veće ukupne vrednosti AdolRQLQ skora (2,76±1,01 naspram 1,02±0,10; p < 0,001) u poređenju sa kontrolnom grupom. AR grupa je imala veće koncentracije IL-1β (p = 0,002), IL-6 (p = 0,031), IL-8 (p < 0,001), IL17-A (p=0,013) i IL-18 (p=0,014) u poređenju sa kontrolnom grupom, a IL-1β, IL-6, IL17-A i IL-18 su bili značajno (p < 0,050) povećani sa progresijom bolesti. Citokini IL-1β, IL-6, kao i težak oblik bolesti su identifikovani kao značajni prediktori nižeg HRQoL kod adolescenata s AR. Zaključci: Adolescenti sa AR imali su značajno lošiji HRQoL u odnosu na NAR i kontrolnu grupu ispitanika. Ova studija je identifikovala IL-1β, IL-6 i težinu bolesti kao prediktore nižeg HRQoL kod adolescenata s AR.
  • Ставка
    Povezanost nivoa citokina u serumu i dijetalnog inflamatornog indeksa kod oboljelih od kolorektalnog karcinoma i njihov značaj u kolorektalnom karcinomu/
    (Univerzitet u Istočnom Sarajevu, Medicinski fakultet Foča, 2024) Lana Sarajlić
    Prema podacima iz internacionalne baze za posmatranje karcinoma u 2018. godini ukupno u svijetu diagnostikovano je 18 miliona novih slučajeva svih karcinoma i zabilježeno je 9,6 miliona smrtnih ishoda. Od svih karcinoma dijagnostikovanih kod oba pola, KRK bio je treći najčešći karcinom (nakon karcinoma dojke i pluća) i drugi vodeći uzrok smrtnog ishoda od karcinoma (nakon karcinoma pluća). Dalje, ako se posmatra prema polu, kod muškaraca, KRK je nakon karcinoma pluća i prostate treći najčešće dijagnostikovani karcinom od svih karcinoma kod muškaraca). Kod ţena, KRK je nakon karcinoma dojke drugi najčeše dijagnostikovani karcinom od svih karcinoma kod ţena. Ciljevi istraživanja su bili da se utvrdi koncentracija pro-inflamatornih citokina i anti-inflamatornih citokina u serumu oboljelih od KRK i uporedi sa koncentracijom kod zdravih ispitanika i unutar grupe oboljelih u zavisnosti od lokalizacije, histološkog gradusa tumora i stadijuma bolesti te da se utvrde vrijednosti DII skora kod oboljelih od KRK i uporede sa vrijednostima kod zdravih ispitanika i unutar grupe oboljelih u zavisnosti od lokalizacije, histološkog gradusa tumora i stadijuma bolesti. Cilj je bio i utvrditi povezanost koncentracije pro-inflamatornih citokina i anti-inflamatornih citokina sa vrijednošću DII skora kod oboljelih od KRK. Istraţivanje je sprovedeno po dizajnu eksplorativne prospektivne studije slučajeva i kontrola u Univerzitetskoj bolnici Foča tokom 2018. i 2019. godine. Grupu slučajeva činilo je 110 pacijenata kod kojih se tokom sprovođenja studije postavila patohistološka dijagnoza kolorektalnog karcinoma. Grupu kontrola činilo je 110 pacijenata bez dijagnoze KRK, a koji su u isto vrijeme liječeni u Univerzitetskoj bolnici Foča. Rezultati su pokazali da su pacijenti sa KRK imali ĉešću pojavu KRK u porodici, rjeđu fizičku aktivnost, češće bili pušači, češće konzumirali mesne prerađevine i imali više vrijednosti CRP, AST i tumorskih makera CEA i CA 19-9 u serumu u odnosu na kontrolne ispitanike, značajno više serumske koncentracije pro-inflamatornih citokina IL-6 i IL-17A, i značajno niže koncentracije anti-inflamatornog citokina IL-10 u odnosu na pacijente sa lijevo lokalizovanim tumorom. Pacijenti sa većim TNM stadijumom imali su značajno više koncentracije pro-inflamatornih citokina IL-6 i IL-17A, a značajno niže koncentracije anti-inflamatornog citokina IL-10. Pacijenti sa slabo diferentovanim tumorom stadijumom imali su značajno više koncentracije pro-inflamatrnog citokina IL-6, a značajno niže koncentracije anti-inflamatornog citokina IL-10 u odnosu na pacijente sa umjereno i dobro diferentovanim tumorom. Pacijenti sa KRK imali su značajno više prosječne vrijednosti ukupnog DII skora u odnosu na kontrolne ispitanike, tj. njihova ishrana bila je više pro-inflamatorna. Ukupni DII skor bio je značajno veći tj. više proinflamatoran kod pacijenata sa KRK desnog kolona, kod pacijenata sa IV u odnosu na I/II, i u odnosu na III stadijum bolesti. Pacijenti sa slabo diferentovanim tumorom imali su više vrijednosti DII skora u odnosu na pacijente sa dobro diferentovanim tumorom. Pacijenti koji su imali više vrijednosti DII skora, koje ukazuju na pro-inflamatornu ishranu, imali su istovremeno i značajno više koncentracije serumskog pro-inflamatornog citokina IL-6. Pacijenti koji su imali niže vrijednosti DII skora, koje ukazuju na anti-inflamatornu ishranu imali su istovremeno i značajno više koncentracije anti-inflamatornog citokina IL-10.
  • Ставка
    Povezanost polimorfizama gena za adiponektin i rezistin sa rizikom za poremećaj nutritivnog statusa pacijenata sa dijabetesom tipa 2/
    (Univerzitet u Istočnom Sarajevu, Medicinski fakultet Foča, 2025) Maja Vuković
    Uvod: Pothranjenosti je čest komorbiditet (do 25%) kod pacijenata sa dijabetesom tipa 2 (T2D), koji značajno narušava njihovo zdravlje. Glavni cilj naše studije bio je da procijeni povezanost polimorfizama pojedinačnih nukleotida (eng. Single nucleotide polymorphism, SNP) gena adiponektina (ADIPOQ) +276 (G/T) i rezistina (RETN) -420 (C/G) sa rizikom od razvoja T2D i rizikom od poremećaja nutritivnog statusa kod pacijenata sa T2D. Metode: Istraživanje je sprovedeno među 106 pacijenata sa T2D i 106 zdravih kontrolnih ispitanika, kao studija slučаjeva-kontrola na teritoriji Republike Srpske, Bosna i Hercegovina u periodu od 1. septembra do 31. decembra 2022. godine. Dijagnoza T2D postavljena je od strane endokrinologa (WHO, 2005.) i prema kriterijumima američkog dijabetološkog udruženja (engl. American Diabetes Association, ADA), gdje je vrijednost glukoze u krvi natašte (eng. Fasting blood glucose, FBG) u trenutku dijagnoze bila viša od 7,0 mmol/L (127 mg/dL) i HbA1c bio veći od 6,5% (48 mmol/L). Dijagnoza je kasnije potvrđena oralnim testom tolerancije na glukozu (OGTT). Za procjenu nutritivnog statusa korišćen je mini nutritivni test (engl. Mini Nutritional Assessment, MNA). Analiza DNK je izvedena pomoću lančane reakcije polimeraze (engl. Polymerase Chain Reaction, PCR) sa restrikcionom analizom proizvoda. Rezultati: U istraživanje je bilo uključeno 212 ispitanika, od kojih su 124 (58,5%) bili muškarci. Prosječna starost ispitanika iznosila je 68,48 ± 4,67 godina. Skoro 20% (n=42) ispitanika bilo je pothranjeno, pri čemu su pacijenti sa T2D značajno češće bili pothranjni u poređenju sa kontrolama (33% naspram 6,6%; p < 0,001). Genotip ADIPOQ +276 GT, kao i kombinovani genotipovi (GT + TT), identifikovani su kao značajni prediktori za T2D (p = 0,007 naspram p = 0,005) i poremećaj pothranjenosti (p = 0,001 naspram p = 0,023) u populaciji sa T2D. S druge strane, prisustvo individualnog RETN -420 CG i kombinovanih CG + TT genotipova imalo je zaštitni efekat protiv pojave T2D (p = 0,023 naspram p = 0,036). Zaključak: RETN genotipovi nisu bili povezani sa poremećajem pothranjenosti. Polimorfizmi gena ADIPOQ +276 predstavljaju značajan prediktor za razvoj T2D i poremećaja pothranjenosti u populaciji sa T2D, dok je polimorfizam gena RETN -420 identifikovan kao značajan faktor povezan sa smanjenim rizikom od T2D, ali nije bio povezan sa pothranjenošću.
  • Ставка
    Povezanost promjenljivih faktora rizika i polimorfizama TP53, APC i KRAS gena sa nastankom kolorektalnog karcinoma/
    (Univerzitet u Istočnom Sarajevu, Medicinski fakultet Foča, 2024) Igor Gavrić
    Doktorska disertacija se bavi odnosom između promjenljivih faktora rizika i polimorfizama TP53, APC i KRAS gena, sa razvojem kolorektalnog karcinoma i predstavlja važno istraživanje u oblasti kolorektalnog karcinoma (CRC). Ispitana je povezanost faktora rizika za pojavu CRC-a koji se mogu spriječiti i na koje se može utjecati, polimorfizmi TP53, APC i KRAS gena. Varijabilni faktori rizika, koji se mogu spriječiti, su: neumjerena dijeta, gojaznost, dijabetes, fizička neaktivnost, alkohol i pušenje. Studije su pokazale da se mutacije u genima TP53, APC i KRAS često javljaju kod pacijenata sa CRC i dovode do maligne transformacije ćelija. DNK polimorfizmi su varijacije nasljedne osnove (nukleotidna raznolikost) a definiše se kao odnos broja različitih baza i ukupnog broja baznih parova genoma koji se upoređuje. Iako je poznato da se polimorfizmi onkogena i tumor supresorskih gena ( TP53, APC i KRAS geni) često javljaju kod pacijenata sa CRC, nije poznato koliko faktora rizika predstavlja svaki od njih pojedinačno, a koliko njihove kombinacije u pojavi CRC, kao i korelacija polimorfizama ovih gena sa drugim faktorima povezanim sa pojavom CRC. Rezultati ove doktorske disertacije rješavaju molekularne mehanizme kojima polimorfizam gena utiče na težinu, odnosno stadij kolorektalnog karcinoma. Također, identificirani varijabilni i nepromjenljivi (genetički) faktori rizika pomažu nam kao prognostički faktor kod pacijenata sa ovom bolešću i dijagnostički faktor u ranom otkrivanju kolorektalnog karcinoma. Identificiranjem genetičkih faktora povezanih sa pojavom CRC-a i njihovim kombiniranjem sa promjenljivim faktorima, dobijeni su podaci o tome koji su pacijenti najviše izloženi riziku za CRC. Na osnovu identificiranih značajnih faktora povezanih sa pojavom CRC-a, uspostavljeni su obrasci koji bi mogli pomoći u izolaciji ljudi sa povećanim rizikom od CRC-a, što bi moglo omogućiti implementaciju adekvatnih preventivnih mjera na rizičnu populaciju. Istraživanje je sprovedeno prema vrsti istraživačke prospektivne studije slučaja i kontrola u Univerzitetskoj bolnici Foča, Republika Srpska, Bosna i Hercegovina i na Institutu za onkologiju Vojvodine Sremska Kamenica, Srbija tokom 2019. i 2020. godine. Ispitanici su podijeljeni u grupu od 100 slučajeva (CRC pacijenata) i grupu od 100 zdravih kontrolnih pacijenata. Istraživanje je koristilo socio-demografski upitnik, kao i posebno dizajniran upitnik koji je ispitivao prehrambene navike i način života ispitanika, s posebnim naglaskom na vrste hrane, količine i učestalost njihove konzumacije u posljednjih 10 godina. Rutinske laboratorijske analize (kompletna krvna slika) i opći biohemijski nalazi su obavljeni kod svih ispitanika, kao i tumorski biomarkeri CEA i CA 19-9 koji su obavljeni u obje grupe ispitanika. Također, analizirane su endoskopske (lokalizacija tumora) i histopatološke karakteristike tumora (histološki tip tumora, veličina tumora, TNM stadij bolesti, dubina tumorske invazije, histološki stepen, prisustvo metastatskih promjena, broj metastaza i njihova lokalizacija, prisustvo polipa, njihova lokalizacija, veličina, histologija i broj polipa). Dok su uobičajeni aleli jednonukleotidnog polimorfizma (SNP) za gen TP53 varijanta Arg72Pro (rs1042522), APC gen rs459552 i KRAS gen rs8720 varijanta su pojačani tehnikom lančane reakcije polimeraze (PCR). Rezultati studije su pokazali da su pacijenti sa CRC imali značajno veću vjerovatnoću da budu nosioci TP53 (Arg72Pro) Pro/Pro genotipa u odnosu na kontrolne subjekte, a nosioci TP53 Pro/Pro genotipa su imali 2,8 puta veću vjerovatnoću da razviju CRC u odnosu na referentni genotip, dok polimorfizam APC i KRAS gena nije pokazao da su značajni faktori rizika za razvoj CRC. Pacijenti sa CRC su imali značajno veću vjerovatnoću da budu nosioci TP53 Pro / Pro + APC A/T + KRAS C/T kombinacije genotipova u poređenju sa kontrolnim subjektima i imali su 2,6 puta veću vjerovatnoću da razviju CRC u odnosu na referentnu kombinaciju genotipa. Također se dokazalo da je kombinirani genotip TP53 Pro/Pro + APC A/T + KRAS C/T bio značajno više prisutan kod pacijenata sa metastatskim promjenama u odnosu na pacijente bez metastatskih promjena. Pacijenti sa CRC-om su češće imali CRC u porodici, bili su pod stresom, imali su viši nivo stresa, rjeđa fizička aktivnost, pušači su bili češći, češće su konzumirali crveno meso, mesne proizvode, škrobnu hranu i začinjenu hranu, a konzumirali su ribu i zeleno povrće znatno rjeđe u usporedbi s ispitanicima iz kontrolne grupe. Češća konzumacija crvenog mesa i mesnih prerađevina, kao i rijetka konzumacija zelenog povrća, identificirani su kao značajni faktori rizika povezani sa pojavom CRC. U 40% pacijenata sa CRC-om, tumor je lokaliziran u rektumu, u 32% u lijevom debelom crijevu, a 28% u desnom debelom crijevu. U 74% slučajeva, histološki tip tumora bio je adenokarcinom. Bilo je 30% pacijenata u TNM stadiju I i II, 48% u stadiju III i 22% u stadiju IV. Tumor je bio slabo diferenciran u 20%, 48% umjereno i dobro diferenciran u 32% pacijenata. Metastatske promjene u udaljenim organima imalo je 60% pacijenata, dok je prisustvo polipa identificirano u 40%, od kojih je 55% bilo veće od 1 cm. Pacijenti sa CRC imali su značajno veće prosječne vrijednosti neutrofila, CRP, AST, LDH i CK, glukoze u krvi, CEA i CA 19-9 u odnosu na kontrolnu grupu. Pacijenti sa CRC koji su bili nosioci TP53 Pro/Pro genotipa imali su 2,8 puta veće šanse da razviju CRC, dok se polimorfizam APC i KRAS gena nije pokazao kao značajan faktor rizika za razvoj CRC kao pojedinačnih značajnih faktora rizika. Pacijenti sa CRC nosioci kombinacije TP53 Pro/Pro + APC A/T + KRAS C/T genotipovi su imali 2,6 puta veću vjerovatnoću da razviju CRC od referentne kombinacije genotipova. Heterozigotni Pro/Arg genotip gena TP53 bio je značajno češći kod pacijenata bez stresa u odnosu na pacijente koji su bili pod stresom. Homozigotni A/A genotip APC gena bio je češći kod starijih osoba u odnosu na mlađe pacijente, dok nije uočena povezanost kombiniranih genotipova sa nepromjenjivim i promjenjivim faktorima rizika za razvoj CRC. Heterozigotni C/T genotip gena KRAS bio je značajno češći kod pacijenata sa hroničnim bolestima i kod pacijenata sa adenokarcinomom u poređenju sa pacijentima sa mucinoznim adenokarcinomom. Nije uočena značajna razlika u učestalosti različitih pojedinačnih i kombiniranih genotipova TP53, APC i KRAS gena prema Dukes klasifikaciji, lokalizaciji tumora, veličini tumora, TNM stadiju bolesti i histološkom stupnju tumora. Heterozigotni Pro/Arg genotip TP53 gena bio je značajno češći kod pacijenata sa metastazama u odnosu na pacijente bez metastaza. Također, heterozigotni genotip KRAS C/T bio je značajno češći kod pacijenata sa metastazama u odnosu na pacijente bez metastaza. Kombinirani genotip TP53 Pro/Pro + APC A/T + KRAS C/T je bio značajno češći kod pacijenata sa metastatskim promjenama u odnosu na pacijente bez metastatskih promjena.
  • Ставка
    Prediktivni i prognostički značaj polimorfizma u genu PD-L1 i ekspresije PD-L1 u ćelijama karcinoma dojke u postizanju kompletnog patološkog odgovora nakon neoadjuvantne terapije kod različitih molekularnih podtipova karcinoma dojke/
    (Univerzitet u Istočnom Sarajevu, Medicinski fakultet Foča, 2024) Dukić Nikolina
    Karcinom dojke predstavlja najčešću malignu bolest u ženskoj populaciji, čini oko 24 % svih maligniteta kod žena. Uzrok nastanka oboljenja još uvijek je nepoznat te se može govoriti samo o faktorima rizika kao što su rana menarha, kasna menopauza, neradjanje, uzimanje oralnih kontraceptiva, gojaznost, pušenje, fizička neaktivnost. Genetski uzrokovan karcinom dojke javlja se u oko 10 % slučajeva i vezan je za mutacije na genima kao što su BRCA1, BRCA2, PTEN, TP53, MLH1, MSH2, ATM, CHEK2, PALB. Kada je u pitanju liječenje ranog karcinoma dojke na raspolaganju su operativni zahvat, adjuvantna terapija, zračna terapija. Poslednjih godina sve više se kod ranog karcinoma dojke, posebno HER2 pozitivnog i trostruko negativnog prvo ordinira hemioterapija (neoadjuvantna hemioterapija-NAT), a potom planira operativni zahvat. Mjera odgovora na NAT predstavlja kompletan patološki odgovor (pathological complete response-pCR). Patološki odgovor ima prediktivni i prognostički značaj i korelira sa vremenom do povrata bolesti (progression free survival-PFS) i ukupnim preživljavanjem (overall survival-OS). Osim standardnih prediktivnih i prognostičkih faktora koji razvrstavaju karcinom dojke u molekularne podtipove (status ER, PR receptora, HER2 status i Ki 67) novija istraživanja su usmjerena na ispitivanje nivoa ekspresije PD-L1 kod karcinoma dojke kao potencijalnu metu za imunoterapiju. Cilj ove doktorske disertacije bio je ispitati stepen patološkog odgovora nakon NAT kod različitih molekularnih podtipova karcinoma dojke, ispitati PD-L1 ekspresiju kao i polimorfizam PD-L1 gena kod različitih molekularnih podtipova, kao i vezu izmedju molekulanog podtipa, patološkog odgovora tumora, PD-L1 ekspresije i polimorfizma PD-L1 gena. U ovu studiju uključeno je 170 pacijentkinja sa ranim karcinomom dojke kojima je uradjena iglena biopsija tumora te su podvrgnute NAT, a potom operisane. Osim standardnih parametara molekularnog podtipa (ER, PR, HER2, Ki 67) na biopsijskim uzorcima uradjena je imunohistohemija PD-L1 statusa koji je procjenjivan korišćenjem SP142 antitijela na Ventana aparatu. S druge strane polimorfizam PD-L1 gena odredjivan je iz krvi pacijentkinja, odnosno, zajednički aleli pojedinačnog nukleotidnog polimorfizma (engl. single nucleotide polymorphism, SNP) PD-1L rs4143815 C/G su amplificirani tehnikom lančane polimerizacije (engl. polymerase chain reaction, PCR). U rezultatima ove studije dobijeno je da su najlošiji patološki odgovor imale pacijentkinje sa luminal A i luminal B tumorom dojke, dok su najbolji patološki odgovor imale sa pravim HER2 pozitivnim tumorom (p<0.001). PD-L1 ekspresija bila je više prisutna kod trostrukonegativnih i HER2 pozitivnih pacijentkinja u odnosu na druge molekularne tipove. Kompletan patološki odgovor češće su postizale pacijentkinje sa PD-L1 pozitivnim u odnosu na PD-L1 negativni karcinom dojke. Pacijentkinje sa CG heterozigotnim genotipom češće su bile HER2 podtipa, češće su bile PD-L1 pozitivne i imale značajno veći kompletan patološki odgovor (p<0,001). Rezultati ovog istraživanja ukazuju da je za trostrukonegativne tumore koji su statistički značajno PD-L1 pozitivni u odnosu na druge podtipove, ali nisu postizali značajan kompletan patološki odgovor neophodna neoadjuvantna terapija PD-L1 inhibitorima kao dodatak hemioterapiji. Dok za prave HER2 pozitivne tumore dojke koji su, takodje, statistički značajno PD-L1 pozitivni ima smisla buduća istraživanja usmjeriti u pravcu ordiniranja imunoterapije u neoadjuvantnom setingu kao dodatak dosadašnjoj standardnoj NAT- hemio i dualnoj HER2 blokadi.
  • Ставка
    Uticaj selektivnog agoniste A3 receptora adenozina, piklidenozona, na fenotipske i funkcionalne karakteristike humanih ćelija periferne krvi, in vitro/
    (Univerzitet u Istočnom Sarajevu, Medicinski fakultet Foča, 2025) Ljiljana Kozić
    A3 receptor je široko eksprimiran u različitim tkivima, kao i na površini imunskih ćelija (neutrofila, monocita, eozinofila, makrofaga, dendritskih ćelija). Humani A3 je G proteinski receptor sa C terminalnim regionom okrenutim intraćelijski, i 7 transmembranskih regiona, sa serinskim i treoninskim ostacima kao mjestima fosforilacije. S obzirom na ekspresiju receptora u fiziološkim i patološkim uslovima, istraženi su različiti agonisti, antagonisti i modulatori A3 receptora. U poslednje dvije decenije, A3 adenozinski receptor biva prepoznat kao potencijalna terapijska meta u borbi protiv inflamacije i tumora. Osim kao terapijski cilj, A3 receptor biva prepoznat kao biološki marker bolesti, zbog prekomjerne ekspresije u ćelijama imunskog sistema i tumorskim ćelijama, u odnosu na zdrave ćelije. Piklidenozon (CF101, IB MECA), selektivni agonist A3 receptora, se nalazi u kliničkim ispitivanjima za liječenje psorijaze. Iako podaci iz in vitro i in vivo studija sugerišu da piklidenozon posjeduje antiinflamacijska i imunomodulacijska svojstva, tačni mehanizmi u osnovi ovog procesa su još uvijek nepoznati. Ciljevi istaživanja ove doktorske disertacije su bili da se ispita citotoksičnost piklidenozona na modelima neutrofilnih granulocita i mononuklearnih ćelija periferne krvi (PBMCs, engl. peripheral blood mononuclear cell) zdravih davaoca, efekat necitotoksičnih doza lijeka na funkcionalne i fenotipske karakteristike neutrofilnih granulocita, kao i efekat lijeka na proliferaciju i produkciju proinflamacijiskih i Th polarišućih citokina od strane PBMCs. U istraživanju su korišteni neutrofilni granulociti i PBMCs zdravih dobrovoljnih davalaca. Citotoksičnost piklidenozona i njegov uticaj na proliferaciju PBMCs određeni su metodom protočne citometrije i MTT testom (od engl. 3-(4,5-dimetiltiazol-2-il)-2,5-difeniltetrazolijum bromid test).. Produkcija slobodnih kiseoničkih vrsta (ROS, od engl. reactive oxygen species) od strane neutrofila analizirana je metodom hemiluminiscencije pomoću luminola nakon stimulacije sa fMLP (od engl. N-formylmethionyl-leucyl-phenylalanine) i PMA (od engl. phorbol 12-myristate 13-acetate), dok je intenzitet NEToze (od engl. neutrophil extracellular trap formation) procijenjen metodom Sytox Green fluorescencije na fluorometru kod PMA- i CAI- (od engl. calcium ionophore) stimulisanih neutrofila. Dodatno, u cilju ispitivanja mogućih mehanizama djelovanja piklidenozona, sprovedeni su posebni eksperimenti sa pretretmanom antagonistom adenozinskog A3 receptora, MRS1220, u esejima koji su se odnosili na produkciju ROS-a i intenzitet NEToze. Fenotipske karakteristike neutrofila određene su protočnom citofluorometrijom nakon stimulacije fMLP i fMLP + TNF-α (od engl. tumor necrosis factor alpha). ELISA metodom (od engl. enzyme-linked immunosorbent assay) analizirana je produkcija citokina i enzima azurofilnih granula. Takođe, piklidenozon je smanjio produkciju neutrofilne elastaze (NE, od engl. neutrophil elastase) i mijeloperoksidaze (MPO, od engl. myeloperoxidase) kod opZY- (od engl. opsonized zymosan), fMLP- i TNF-α–stimulisanih neutrofila, kao i produkciju IL-8 (od engl. interleukin 8) kod opZY- i fMLP-stimulisanih neutrofila. Piklidenozon je u svim primijenjenim dozama (250, 500 i 1000 nM) inhibirao produkciju reaktivnih kiseoničkih vrsta kod fMLP- i PMA-stimulisanih neutrofila, dok je MRS1220 (100 nM), antagonist A3 receptora, poništio ovaj efekat kod fMLP-stimulisanih neutrofila. U svim primijenjenim dozama, lijek je smanjio intenzitet NEToze kod PMA- i CAI-stimulisanih neutrofila, a ovaj efekat je neutralisan pretretmanom sa MRS1220 (100 nM). Takođe, piklidenozon je smanjio produkciju NE i mijeloperoksidaze MPO kod opsonizovanim zimozanom (opZY, od engl. opsonized zymosan), fMLP- i TNF-α–stimulisanih neutrofila, kao i produkciju IL-8 kod opZY- i fMLP-stimulisanih neutrofila. Piklidenozon je modulirao fenotipske karakteristike neutrofilnih granulocita, što je pokazano smanjenom ekspresijom CD11b, CD18, CD66b, CD32, CD89 i CD16 kod fMLP/TNF-α–stimulisanih neutrofila, kao i povećanom ekspresijom CD181 i CD182 kod fMLP-stimulisanih neutrofila. Osim toga, lijek je inhibirao proliferaciju PBMCs i smanjio produkciju proinflamacijskih citokina TNF-α, IL-23 i IL-36. U najvećoj primijenjenoj dozi (1000 nM) suprimirao je produkciju IFN-γ i IL-5, citokina koje uglavnom produkuju Th1 i Th2 limfociti, dok je u svim primijenjenim dozama smanjio produkciju IL-17, karakterističnog za Th17 ćelije. Ovi rezultati sugerišu da piklidenozon modulira funkcionalne i fenotipske karakteristike ćelija periferne krvi in vitro. Dobijeni podaci doprinose boljem razumijevanju imunomodulacijskog djelovanja agonista adenozinskog A3 receptora , piklidenozona, na humane neutrofilne granulocite i mononuklearne ćelije periferne krvi. Nadalje, rezultati ovog istraživanja mogu poslužiti kao osnova za buduća istraživanja usmjerena na ispitivanje potencijalnog proširenja indikacija za primjenu ovog lijeka u terapiji.
  • Ставка
    Имуномодулацијска својства природних целулозних нанокристала
    (Универзитет у Источном Сарајеву, Медицински факултет Фоча, 2023) Милош Васиљевић
    Наноцелулоза (NC) привлачи доста пажње последњих неколико година, посебно када је у питању биомедицинска примјена. У том смислу су од значаја њена примјена у виду антибактеријског средства, потом у областима ткивног инжињеринга, зарастања рана, доставе лијекова и терапије тумора. Међутим, имуномодулацијска својства NC, а посебно се то односи на целулозне нанокристале (CNC), су до сада недовољно испитана. Оно што CNC издваја у односу на друге биоматеријале, укључујући и друге типове NC, су веома пожељна физичко-хемијска својства, доступност извора и јефтин процес производње. Циљеви истраживања су били да се: испита цитотоксичност CNC на моделу хуманих мононуклеарних ћелија периферне крви (PBMNC); одреди дозно зависни ефекат нецитотоксичних концентрација CNC на функционална својства PBMNC; анализира ефекат нецитотоксичних концентрација CNC на диферентовање моноцита периферне крви у дендритске ћелије (moDC) и њихово сазријевање; испита ефекат нецитотоксичних концентрација CNC на функционална свосјства moDC. На моделу PBMNC је анализирана цитотоксичност CNC и модулација пролиферације и продукције цитокина индукованих поликлонским стимулатором. Интернализација CNC је проучавана на истом моделу флуоресцентном микроскопијом након припреме цитоспин препарата. Имуномодулацијски ефекти CNC на антиген презентујуће ћелије (APC) су испитивани на моделу moDC и алогених Т лимфоцита. Фенотипске карактеристике moDC и Т ћелија су одређиване проточном цитометријом. Функцијска карактеризација moDC и Т ћелија је одређивана тестом алогене мијешане леукоцитне реакције и анализом цитокина. Резултати су показали да нецитотоксичне дозе CNC (≤ 400 μg/ml) поред супресије пролиферације PBMNC, инхибирају и продукцију TNF-α, IFN-γ, IL-2 и IL-1β од стране PBMNC. Са друге стране показана је стимулација продукције IL-6, IL-17 и IL-10 у културама ових ћелија. Анализа интеракције CNC и PBMNC је утврдила да лимфоцити не интернализују CNC за разлику од моноцита/макрофага и DC. CNC су смањили капацитет диференцијације moDC с обзиром на већу експресију CD14 и CD209, односно мању експресију CD1a од стране moDC диферентованих у присуству CNC у поређењу са контролним moDC. CNC су модификовали сазријевање moDC у присуству LPS/IFN-γ. Наиме, moDC диферентоване у присуству CNC су мање испољавале CD83 након стимулације LPS/IFN-γ у поређењу са контролним moDC. Са друге стране, ове ћелије су HLA-DR експримирале у већој мјери у односу на контролне moDC. Експресија CD86 и CD40 није била значајније модификована у поређењу са контролним moDC. Такође, показан је стимулативни ефекат CNC на толерогени потенцијал moDC. moDC диферентоване у присуству CNC су више испољавале толерогене маркере (PD-L1, ILT-3, IDO-1, IL-33 и IL-10) у поређењу са контролним moDC. Уочено је смањење концетрације IL-1β, IL-12 и IL-23, a повећање концентрације IL-10 и IL-27 у супернатантима култура moDC диферентованих у присуству CNC у односу на контролне moDC. moDC диферентоване у присуству CNC су усмјеравалe Th одговор у правцу Th2 и регулаторних Т ћелија (Treg), a инхибирaлe Th1 и Th17 поларизацију Т ћелија. Ови резултати јасно указују да CNC модулирају имунски одговор потенцирањем толерогених својстава DC. Имуномодулацијска својства CNC захваљујући којима CNC посједују изузетан имунотерапијски потенцијал, могу бити искориштена не само на пољу ткивног инжињеринга већ и за дизајнирање нових платформи у терапији болести у којима је неопходно постићи добро контролисану и DC-посредовану индукцију толеранце.
  • Ставка
    Процјена менталног здравља и истраживање фактора повезаних са менталним здрављем код опште популације током пандемије COVID-19/
    (Универзитет у Источном Сарајеву, Медицински факултет Фоча, 2025) Данијела Радуловић
    Увод: Пандемија COVID-19 је имала значајан утицај на глобалну економију и јавно здравље, дјелујући на различите аспекте свакодневног живота. Осим директних ефеката на физичко здравље, пандемија је значајно утицала и на укупни квалитет живота и ментално здравље. Циљ ове дисертације био је да процијени ментално здравље и испита комплексну повезаност социодемографских, бихејвиоралних, соматских фактора, као и квалитета живота, социјалне подршке, механизама превладавања и COVID специфичних фактора (COVID-19 инфекције и вакцинације) са депресивношћу, анксиозношћу и стресом код опште популације у другој години пандемије. Метод: Студија пресјека је укључила 1382 испитаника старијих од 20 година и спроведена је на територији источног дијела Републике Српске у другој години пандемије. За добијање података кориштени су скала депресивности, анксиозности и стреса, упитник превладавања, скала квалитета живота, скала социјалне подршке и одговарајући упитници за процјену социодемографских, COVID специфичних, бихејвиоралних фактора и коморбидитета. Модел структурних једначина је кориштен за идентификовање директних и индиректних повезаности различитих фактора са квалитетом живота, анксиозношћу и депресивношћу. Резултати: Студија је открила значајну преваленцију депресивности (20,9%), анксиозности (27,5%) и стреса (21,0%) код опште популације. Старост, радна активност, позитивно суочавање и социјална подршка су били директно повезани са квалитетом живота. Нижи квалитет живота и негативно суочавање, као и нижи ниво образовања, присуство коморбидитета и социјална подршка, су били директно повезани са анксиозношћу. Повећана анксиозност, одсуство позитивног суочавања и вакцинација су били директно повезани са депресијом. Међу варијаблама које су директно утицале на депресију, анксиозност је имала највећи, а вакцинација најмањи ефекат. Закључак: Старије особе, нижеобразовани, незапослени, испитаници са коморбидитетима, нижим квалитетом живота и већом социјалном подршком, као и невакцинисани испитаници и они који више користе негативне механизме суочавања, имају већу вјероватноћу за развој депресивности и ансиозности. У циљу смањења штетног утицаја пандемије на ментално здравље опште популације, потребно је модификовати постојеће и донијети нове стратегије за унапређење менталног здравља. Даља истраживања су неопходна за процјену дугорочних ефеката пандемије на ментално здравље као и за анализу фактора који доприносе депресивности и анксиозности у пост-COVID периоду.
  • Ставка
    Цитокомпатибилност и имуномодулацијска својства волфрам дисулфидних наночестица у култури хуманих леукоцита/
    (Универзитет у Источном Сарајеву, Медицински факултет Фоча, 2025) Снежана Зечевић
    Увод. Наночестице волфрам-дисулфида (WS₂) појавиле су се у биомедицинском пољу као потенцијални тераностички агенси захваљујући својим јединственим особинама, укључујући биокомпатибилност. Због изразитих механичких и триболошких својстава WS2 наночестице су нашле бројне примjене, прије свега као лубриканти у аутомобилској и ваздухопловној индустрији. Такође се користе се и за производњу нанокомпозита конјугацијом са различитим полимерима, за производњу високоенергетских батерија, сензора, за фотоконверзију соларне енергије и у наноелектроници. Поље примјене у медицини WS2 и других метал-сулфидних наночестица је веома широко. Оно укључује различите тераностичке процедуре као што су магнетна резонанца, компјутеризована томографија, оптичко и фотоакустично снимање, фототермална и фотодинамичка терапија, и њихове комбинације као и доставу лијекова, биомолекула или ДНК до специфичних циљних ткива, посебно тумора, од стране 2D WS2 и њихова употреба као електрохемијских и оптичких биосензора у дијагностици. Међутим, њихов утицај на имунолошки систем остаје неистражен. Оно што их издваја у односу на друге дихалогениде су веома пожељна физичко-хемијска својства и јефтинији начин производње. Циљеви истраживања ове студије су били да се испитају физичко-хемијске карактеристике IF-WS2 наночестица; испитати дозно зависну цитотоксичност IF-WS2 наночестица у култури укупних хуманих мононуклеарних ћелија периферне крви (PBMNC), гранулоцита и лимфоцита; испитати дозно зависни степен фагоцитозе IF-WS2 наночестица од стране PBMNC и гранулоцита периферне крви; испитати дозно зависни ефекат IF-WS2 наночестица на пролиферацију PBMNC стимулисаних фитохемаглутинином (PHA) у култури; испитати дозно зависни ефекат IF-WS2 наночестица на продукцију проинфламацијских цитокина (IL-1β, TNF-α, IL-6) и хемокина (IL-8, MCP-1, GRO-α), Th1, Th2, Th17 и T регулаторних цитокина у културама PBMNC стимулисаних са PHA; испитати дозно зависни ефекат IF-WS2 наночестица на функцију гранулоцита (оксидативни прасак и формирање неутрофилних екстраћелијских замки) је да се испитају ефекти неорганских фулеренски-сличних наноструктура волфрам-дисулфида (IF-WS₂) на хумане мононуклеарне ћелије периферне крви (PBMNC) in vitro. Методе: Најпре су одређене физичко-хемијске карактеристике IF-WS₂. На моделу PBMNC и Т ћелија је анализирана цитотоксичност, модулација пролиферације, те продукција цитокина индукованих са поликлонским стимулатором. Интернализација IF-WS₂ од стране PBMC анализирана је помоћу морфолошких и проточно-цитометријских техника. Пролиферација је испитивана у тоталним PBMNC претходно обојеним бојом CellTrace Far Red, стимулисаним фитохемаглутинином (PHA), као и у изолованим културама Т ћелија стимулисаним перлама обложеним CD3/CD28. На моделу гранулоцита је анализирана продукција ROS и NET-озе. Резултати: IF-WS₂ наночестице нису испољиле цитотоксичност у концентрацијама до 200 μg/mL. Концентрације ≥25 μg/mL инхибирале су пролиферацију PHA-стимулисаних PBMC, али нису утицале на пролиферацију Т ћелија. Морфолошка и проточно-цитометријска анализа показале су доза- и временски-зависну интернализацију IF-WS₂ од стране макрофага, као и интернализацију од стране гранулоцита, док су лимфоцити нефагоцитни. Поред тога, IF-WS₂ су значајно смањиле продукцију проинфламаторних цитокина (IL-1β, TNF-α, IL-8, MCP-1 и GRO-α) у PHA-стимулисаним PBMNC. Цитокини Th1, Th17 и Th21 профила били су снижени, док су Th2, Th9 и регулаторни Т цитокини били повећани. Показан је инхибиторни ефекат на продукцију ROS и NET-озе у култури гранулоцита. Закључак. Ова студија је по први пут показала да чисте IF-WS₂ наночестице, у нецитотоксичним концентрацијама, испољавају значајна антиинфламаторна и имуно-модулаторна својства на активираним PBMC и гранулоцитима in vitro.